Новинарски митови о папиној посети Украјини

 

Пишући о резултатима посета папе Ивана Павла II Украјини, домаћа, па чак и страна средства масовног информисања (СМИ) нашла су се под утицајем митова, наметнутих једностраним поимањем историје, и, што је важније површним и потцењивачким односом према осећањима верујућих.

Многи новинари су умислили да боље од самих хришћана знају шта је хришћанима потребно, док хришћани, сироти, још нису спознали своју праву срећу.

МИТ ПРВИ: Постсовјетска земља, која прими римског папу, одмах се приближава просвећеном Западу и прави одлучан корак у правцу европских интеграција. Обрнуто је са земљом која то не учини. Ипак, Ватикан и Европску унију могу да поистовећују само католички публицисти - пропагандисти. Одавно више ни за кога није тајна да бриселско - стразбуршка бирократија буквално очима не може да види лобисте „Светог Престола", а само од те бирократије зависи ток интеграционих процеса. Русија или Украјина треба да воде дијалог са истинским центрима моћи. Ако посредник за тако нешто буде Ватикан, ефекат ћe бити сасвим супротан.

СЛЕДЕЋИ МИТ ЈЕ - ИСТОРИЈСКИ. Корени сукоба леже само у 1946. години, када је невина Гркокатоличка црква Украјине пострадала од Стаљина. Али немојмо заборавити да је она пре тога активно подржавала Хитлера, поздрављајући окупацију и затварајући очи пред стрељањем комуниста и Јевреја, благосиљајући своју паству да се бори у СС дивизији „Галичина" и батаљонима „Нахтигал" и „Роланд". За организацију, чија је сарадња с окупатором била потврћена стотинама докум-ната, њени губици били су релативно мали. Чак и поглавар Гркокатоличке цркве Украјине, митрополит Андреј Шептицки, није био послат у концлагер - можда због тога што се на време преорјентисао и са усхићењем почео да шаље поздраве Стаљину? Сабор у Лвову 1946, на коме су гркокатолици присаједињени православљу није прошао без притисака совјетских власти. Али, организовали су га свештеници који су још тридесетих година позивали на поновно уједињење с Руском Црквом, сећајући се прогона православних које су предводили унијати не само почетком XX века, него и раније, чак од XVI столећа, кад је унија наметана огњем и мачем.

МИТ ТРЕЋИ. Православно - католички сукоб је вештачки, јер је Бог један, а „зидови између Цркава не допиру до неба". У Православљу још траје разговор на тему може ли католик ући у Царство Небеско. Али за многе вернике моје Цркве, то питање је врло просто: ако православац постане римокатолик, он је осуђен на вечне муке. Ти људи верују: ван Православља нема наде за спасење. Боље је умрети, губећи привремени живот, него изгубити веру, a c њом и живот вечни. Можемо се на разне начине односити према таквом ставу. Он није „хуман" и није „политички коректан". Али свако мора да зна: за многе вернике, „ситне" конфесионалне разлике су битније од питања живота и смрти.

На крају НАЈРАШИРЕНИЈИ МИТ: Московска Патријаршија се панично боји католичких мисионара, покушавајући да своју „канонску територију" огради кинеским зидом. Да, са својим одбрамбеним ставом православни неки пут претерују. Али, ту нема никаквог страха: католичка мисија у Русији и другим православним земљама бившег СССР постигла је буквално мизерне успехе у односу на, рецимо, мисију протестаната. Зато можда и примењују морално сумњиве методе прозелитизма када, на пример, децу крштену у Православљу полутајно узимају у католичка сиротишта и тамо за Римску цркву одгајају нове свећенике и часне сестре, лукаво тврдећи да је Црква, тобож, једна.

Наравно да нам таква делатност не допушта да се са католичким бискупима јавно грлимо пред ТВ камерама. И ствар ту уопште није у страху. Једноставно, још шездесетих година XX века, у доба II ватиканског концила, цркве су од конкуренције полако прешле на сарадњу. Ватикан је, на први поглед, признао да је Православна Црква исто што и католичка. To је, измећу осталог, омогућило и употребу појма „канонска територија", који се у начелу користи за административну поделу у оквиру ЈЕДНЕ ЦРКВЕ. На „Јеховине сведоке" ми тај појам не примењујемо. Код њих, с православне тачке гледишта, нема канонске територије, и они - у целом свету - треба да буду објекат православног мисионарења. Да ли Ватикан жели да наши односи према римокатолицима буду исти такви? На речима не, али дела говоре другачије.

Православно - католички дијалог очито преживљава најтежу кризу у последњих пола столећа. Ипак, он је животно неопходан, поготову у доба глобализације и нове светске поделе власти. Будућност тог дијалога умногоме зависи од садашњег папе и његовог налседника. Зависи и од тога колико су према осећањима верника и пуноти истине пажљива световна средства масовног информисања.

 

 

ПРОТОЈЕРЕЈ ВСЕВОЛОД ЧАПЛИН,

секретар Одељења спољних црквених односа

Московске патријаршије за односе Цркве и друштва

 

Са руског:

Владимир Димитријевић

 

 

< ^ >