О истинској смирености

Свети Нектарије Егински

 

 

Смиреност долази као последица моралног савршенства. Истинска смиреност има основе у унутрашњем човеку. Она је одраз унутрашње благодати душе, блистања њених врлина и њене духовне преукрашености. Она као благодат, унутра изливена, лик смиренога чини светлим и љупким.

Смиреност је права слика нарави и пројава душевног расположења и унутрашњег величанства смиренога. Она, будући нелицемерна и неизвештачена, проста и туђа претеривању, има постојан и непромењен карактер који се никада не мења или преображава из смиреног у несмирено, те тако стално остаје исто.

Смирен је нелукав, искрен и непосредан. Он ступа путем врлине и твори добро. Владања је простојног, опхођења је благородног, речи су му одмерене, а нарав му улива поверење. Држање тела му је долично и достојанствено и лишено сваког разметања. Израз лица природан је и нелицемеран, поглед му је ведар, постојан и нељубопитив, покрети одмерени и мирни, ход природан и уједначен, кретање украшено мером, а одело и зимско и љетње уредно је и скромно, чисто и једноставно. Смирен љуби све и ћутке поучава. Смирен човек је миљеник људи.

 

 

^