Осма Заповест
Не укради.
А ово значи:
Не ожалости брата свога непоштогвањем његове имовине. Не чини оно што чине лисице и мишеви, ако сматраш себе бољим од лисица и мишева. Лисица краде не знајући за законе о крађи, и миш подгриза мабар не знајући, да је то некоме штета. И лисица и миш знају само за своју корист, но не и за туђу штету. Њима није дато да то знају, а теби је дато. Зато се теби не опрашта оно, што је лисици и мишу опроштено. Твоја корист мора увек стајати ниже закона и твојакорист не сме бити штета брату своме.
Браћо, само незналице иду у крађу; наиме, они, који не знају две крупне ствари о овоме животу: једна је ствар, да човек не може украсти; и друга је ствар, да се човек не може користити крађом.
„Како то?“, упитаће многи језици и зачудиће се многе незналице.
Ево како:
Ова васиона је многоочита васиона. Она је управо сва начичикана очима као шљива у пролеће белим цветом. Известан број тих очију људи виде и осећају, но много већи број они нити виде, нити осећају. Као што мрав у прашини не осећа очи оваца, које пасу над њим, ни очи људи, који га гледају, тако исто ни људи, не осећају неизбројно много очију виших бића, који их посматрају на сваком кораку њиховог живота.
Постоје милиони и милиони многоочитих духова, који нетремице гледају шта се дешава на сваком сантиетру земље. Како онда може лопов украсти, а да се не види? Како – а дда се не прокаже? Ти не можеш завући руку у свој џеп, а да милиони сведока то не виде. Још мање можеш завучи руку у туши џеп, а да се милионои виших сила не узбуне. Онај, дакле, ко то зна, тај тврди, да човек не може украсти, а да не буде виђен и проказан.
То је једна ствар.
А друга је ствар, да се човек не може користити крађом. Јер како ће се користити, кад је виђен од толико очију, и кад ће бити проказан? А кад буде проказан, биће застиђен и остаће му име Лопов до смрти међу суседима његовим. Има хиљаде начина, како силе небесне проказују лопова.
***
Крај једне реке живљаху два рибара са својим фамилијама. Један имађаше много деце, а други беше бездетан. Обојица мећаху увече кошеве у реку и иђаху спавати. Но од неког времена догоди се, да у кошу онога с фамилијом не беше никако више од две-три рибице, док у кошу онога бездетнога беше рибе изобилно. И овај бездетни се прављаше милостив, те одвајаше неколико рибица из свог пуног коша о даваше своме суседу. Тако се то понављаше у извесном размаку времена кроз целу годину. Један од њих се богати, тргујући с рибом, док други не могаше ни хлеба довољно набавити за своју кућу.
„Шта то може бити?“, вајкаше се сиромашни рибар.
Али се деси да једне ноћи кад он спаваше, откри му се истина у сну. Дође му човекна сан, обучен у светлост као Анђео Божји, и рече: „Устани одмах и изађи на реку, па ћеш видети, зашто си сиромашан. Но кад видиш, буди уздржљив и хладан.“
Скочи рибар из постеље, прекрсти се, изађе на реку и виде заиста, како његов сусед преручивапе рибу из његовог коша у свој. Узаври крв у сиромашног рибара, но сети се опомене и сну, па се уздржа од гњева и хладно рече рибару лопову:
„Комшија, могу ли ти што помоћи, да се не мучиш сам?“
А онај премре од страха. И кад дође себи, он клеше пред свога суседа и рече:
„Заиста, Бог ти је проказао моје недело. Тешко мени неправеднику!“
И даде сиромашном рибару половину целог свог имања, да га овај не би људима проказао и на суд гонио.
***
У једном арапском граду трговаше неправедни трговац Исмаил. Кад год мераше муштеријама робу, увек им закидаше по неколико драма. И богатство његово умножи се веома. Но његова деца беху болесна. И он трошаше много новца на докторе и лекове. И штогод више издаваше за лечење деце, све више закидаше својим муштеријама.
Но, што год он више закидаше својим муштеријама, све болеснија бијаху његова деца. Једнога дана, кад Исмаил беше сам у дућану, пун бруга за своју децу, учини му се да се наједанпут отвори небо. Он устреми своје очи, да види шта се тамо ради.
И гле, Анђели стајаху крај једног великог кантара, на коме мераху сва блага, што Бог дељаше људима. И као дође на ред Исмаилова фамилија. И Исмаили погледа и виде, кад Анђели дељаху здравље његовој деци, метнуше у тас здравља, мање него што беше тег на кантару.
Разгневи се Исмаил и хтеде викнути на Анђеле, но у том један од њих окрете се лицем њему и рече:
„Мера је права. Што се љутиш? Ми закидамо твојој деци таман онолико, колико ти закидаш својим нуштеријама. И тако творимо правду Божју.“
Исмаил се трше као убоден ножем. И поче се горко кајати за свој тешки грех. И поче Исмаил од тога часа не само право мерити него увек додавати и преко мере. А деци његовој поврати се здравље.
Па онда, браћо, украден ствар непрестано потсећа човека, да је она украдена и да није његова.
***
Неки младић украде сат, и носаше га на себи месец дана. После месец дана, он врати сат сопственику, признаде своје недело и рече:
„Кад год сам извадио сат из џепа и погледао у њега, чуо сам, где ми вели: ја нисам твој; ти си лопов!“
***
Господ Бог је знао, да ће крађа чинити двојицу несрећним: и онога ко украде и онога коме се украде. И да не би људи, синови Његови, били несрећни, Премудри Господ је дао и ову заповест:
Не укради.
Благодаримо Ти, Господе Боже, на овој заповести, коај нам је у истини позната ради мира и среће наше. Нареди, Господе, огњу Твоме, нека сажеже руке наше, када се пруже за крађу. Нареди змијама Твојим, да се савију око ногу наших, када ноге наше пођу у крађу.
А пре свега молимо Ти се, Свемоћни, очисти срца наша од крадљивих жеља и дух наш од крадљивих мисли.
Амин.
