Сазнања о души код нехришћана

 

„То су људи душевни, који немају духа". (Јуд 1,19)

 

Мудри Сократ, који је сав свој живот посветио тражењу истине, имао је веома високо мишљење о човечијој души.

„Човечија душа - говорио је он - више од свег осталог у људском бићу, причасна је Божанству. Она видљиво управља телом, иако је сама невидљива. Мислећи човек не сме да презире оно што не види, него, изучавајући његову силу из видљивог деловања, очитује у души оно Божанствено."

Самопознање је открило Сократу да је душа по својој природи биће причасно Божанској природи.

О човечијој души увек се много говорило и писало. Постојање душе не негирају ни верујући, ни неверујући људи. Сваки човек осећа у себи неко тајно унутрашње начело које управља његовим телесним покретима.

У ранијим временима људи нису имали довољно јасну представу о пореклу и природи тога начела, иако су његово присуство у себи осећали, уочавајући да се оно веома разликује од тела. Путем самопосматрања дошли су до логичног закључка да човек поред тела има и душу - биће различито од тела.

Примитивни народи су исто тако признавали присуство душе у телу, спознајући да је њена природа финија и тананија од телесне. Веровали су да по смрти тела, то унутрашње биће не умире, не претвара се у ништа, него се одваја од тела и одлази у непознату област бивствовања. Независно од религијских убеђења, сви народи верују у одвајање душе од тела у смртном часу, и у вантелесни живот душе у оном свету.

 

 

 

< ^ >