Чувајте се старокалендараца!
Владимир Димитријевић
Непријатељи нашег народа су одавно свесни да Србе, који се духовно буде, треба поцепати и разбити на мноштво узајамно супротстављених групација. Верујуће треба разбити на мање групе, на секте и сектице, да се потомци Светог Саве никад више не окупе око најважнијег циља - испуњавања воље Божије у свом животу. Нови светски поредак, тај компјутерски тоталитаризам последњих времена, израчунао и прорачунао и одредио како то урадити, јер су његове претече тако вековима радиле: преводиле Србе у римокатолицизам, турчиле, отуђивале од националног стабла. Први покушај разградње духовне целовитости нашег народа изведен је путем секти, од адвентиста до сатаниста. Међутим, деведесетих година XX века, захваљујући раду на обавештавању јавности и превенцији духовних болести, људи су сазнали шта су секте и почели да их се клоне. Зато је из западних централа стигло ново наређење: понудите им „друго православље".
У Црној Гори су се појавили расколници Антонија Абрамовића и Мираша Дедејића, који су измислили „Црногорску православну цркву", чији је циљ да Црну Гору одвоји од Светог Саве. Дедејићевци су са највећом могућом дрскошћу, иако непризнати од било које Правослане Цркве на свету, покушали да отимају храмове Митрополији црногорско-приморске, и да тамо уводе своје рашчињене и анатемисане лаж-свештенике. Хвала Богу, иако их власт, склона сепаратизму и црнолатинаштву, подржава, они су ипак остали мала и безначајна група, коју су прозрели сви озбиљни и добронамерни људи.
У Србији је „искушење с десне стране" дошло преко тзв. „старокалендараца", „зилота" који су, средином деведесетих у Србији устврдили да су све Православне Цркве света због екуменизма лишене благодати Божије, и да су само они јединоспасавајуће „Тело Христово". Вођи су им различити, као што су и њихове групице узајамно супротстављене, чак и у Грчкој, где се налази највећи број исти.
Код нас су главна двојица извесни Акакије и Харалампије, представници узајамно непомирљивих струја „старокалендараца", који један другог анатемишу и сматрају „издајницима Православља". Нарочито је активна Акакијева група. Има их у Војводини, Смедереву, Параћину и другде, а однедавно покушавају да се шире и по нашој Богом спасаваној Жичкој Епархији, па чак и да отимају манастире.
При том непрестано тврде како су прогоњени, док се Акакије вози скупим колима, са пратњом своје „телесне гарде", путујући по свету у потрази за истомишљеницима (недавно је био у Француској, код неког несрећног владике који је напустио Руску заграничну Цркву, али му се ни он није допао). Регистровани су у полицији као удружење грађана, а представљају се као „истинити православци"
Какви су им ставови?
1. Тврде да, због општења са Црквама које служе по новом календару и екуменизма Српска Православна Црква нема благодати, и да смо ми „јеретици" (одбијају молитве са „јеретицима"), док су они „канонски чисти", „исправни", испуњени благодаћу";
2. Тврде да су крштења наших свештеника „безблагодатна", као и остале Свете Тајне, па зато поново крштавају, венчавају и то бесплатно.
3. Погрешно тумаче каноне, уверавајући све да су само њихова тумачења исправна;
4. Говоре како се Света Гора налази у рукама „јеретика", и како ће жене ускоро ступити на њено тле;
5. Причају да су сви Патријарси и Епископи на свету издали Православље, и да су склопили унију с римским папом, само се то од народа „крије". С тим у вези, веле да ће Српска Црква ускоро прихватити нови календар, итд.
6. Лажу о томе како су њихови истомишљеници били Свети Николај Жички и Отац Јустин Поповић.
Треба им рећи следеће:
1. Из Православне Цркве благодат Божија није одступила. Чуда Господа нашег Исуса Христа дешавају се у њој свакодневно, од Свете Тајне Евхаристије до Светог Причешћа и молитвено тече благодатна река чуда. На Богојављење свештеници освештавају водицу и она се не квари годинама (римокатолици морају да је соле, управо зато јер немају благодати); у нашим светињама мошти угодника Божијих чудодејствују (сетимо се само Острога, где су исцелења свакодневна); а једно од највећих чуда, силазак благодатног огња на Велику Суботу по призиву православног Патријарха Јерусалимског, који је у општењу са предстојатељима других Помесних Цркава, дешава се сваке године (сетимо се да монофизитски јерменски патријарх, који је, пре неколико столећа, покушао да огањ на Велику Суботу призове, то није успео, него је огањ сишао на свеће православног епископа, који је стајао ван храма Гроба Господњег у Јерусалиму. Дакле, кад вам смутљивци кажу да у Православној Цркви нема благодати, ви их разобличите овим, једноставним, а свима јасним, чињеницама;
2. При томе не желе да виде да се држава коју је у највећем делу Српска Православна Црква одржала према свештеницима односи као да су обичне занатлије, и наплаћују им порез, пензијско и инвалидско осигурање управо као занатлијама. Да је држава Цркви вратила имовину и свештеницима омогућила нормалан живот, многе би ствари биле другачије. Овако, старокалендарци лове у мутном, доказујући да су само они „чистунци". При том заборављају да њихово свештенство није канонско и приче о „бесплатности“ њихових обреда нису ништа друго до реклама.
О томе да су добро плаћени као филијала страних агентура сувим доларима на руке, да би извршили дело разарања саборности Православних верника, уопште не говоре. А сигурно је да иза њиховог покрета стоји масонски квазиекуменизам, против кога су тобож устали.
3. Каноне не може да тумачи сваки надримудрац. Црква Божија и Православна је преко свога Епископата, а свака Епархија преко свога Епископа чувар смисла и истине канона. Смисао канона је, поред осталог, очување јединства Цркве кроз Свету Евхаристију а не цепање на узајамно посвађане групице које једна другу анатемишу (као што се десило са грчким „старока-лендарцима");
4. Европски парламент је, заиста, неколико пута до сада помињао да и жене могу да уђу на Свету Гору. То су чинили на основу хистеричних захтева појединих феминискиња. Међутим, грчка држава има уговор са Европском унијом, по коме је статус Свете Горе апсолутно заштићен међународни простор. Резолуције Европског парламента поводом Свете Горе не обавезују ни Грчку, ни Свету Гору, а ни Европску Унију. То су само декларације без законске снаге.
5. Српска Православна Црква у свом богослужбеном литургијском кругу поштује стари јулијански календар и тема промене календара у Светом сабору српских Архијереја нити је вођена, нити је на помолу. Разговори са инославнима не значе да је потписана било каква унија, но су афирмација основног мисионарског става.
6. Свети Владика Николај на кога се „старокалендарци" позивају, иако највећи чувар православља међу Србима у XX веку, никада није престао да инославнима сведочи Христа. И пре и после другог светског рата он је проповедао међу њима, чак и у њиховим храмовима, а учествовао је и на светским хришћанским скуповима, какав је био онај у Еванстону 1954. године. Због тога није постао ни Англиканац ни други инославан, а извршио је велики утицај на поједине великодостојнике Англиканске цркве. Отац Јустин је био верни син Светосавске мајке Цркве и њено послушно чедо, а био је у непрестаној комуникацији са главним теолошким идејама свога доба као и са носиоцима тих идеја.
Дакле, чувајмо се „старокалендараца" који проповедају о старом календару нама који служимо и причешћујемо се према старом календару. Њихову врхушку наши непријатељи инструирају да праве дедејићевске свињарије по српским земљама. Но, за оне које су старокалендарци" обманули и завели треба да се усрдно, из све душе, молимо Богу, да их Господ уразуми и врати Цркви својој, коју сада траже међу привидима.
И да се молимо Богу Црквотворцу да нас заштити од свих саблазни, подела и искушења у Цркви Својој.
преузето из "Жичког Благовесника",
октобарски број, 2003. година