О чувању ума и трезвености
Свети Игњатије Брјанчанинов
Ко не обраћа пажњу на чување свога ума, тај не може да буде чист срцем, и неће се удостојити да види Бога. Ко не пази, тај не може да буде сиромашан духом, не може да плаче и рида, нити да буде кротак и смирен, нити гладан и жедан правде, нити милостив и миротворац, нити прогнан правде ради.
Уопште, рећи ћу: немогуће је задобити ма коју врлину на било који други начин осим пажњом. Стога треба да се постараш око ње више око било чега другог, како би на делу стекао оно о чему ти говорим. (2. 152).
Преподобни Агатон, монах египатског Скита, када су га упитали шта је важније, телесни или унутрашњи подвиг, одговорио је:
„Човек је налик дрвету; телесни подвиг је налик листу дрвета, а унутрашњи плоду. Али, како је у Светом Писму речено, „свако дрво које добра рода не рађа сече се и у огањ баца“ (Лука 3:9), из тогаје јасно да сва наша брига теба да буде о плоду, то јест, о чувању ума. Потребно је и то да дрво буде покривено и украшено лишћем, чиме је представљен телесни подвиг.“
„О чуда!“ – кличе Блажени Никифор Атонски, који је речи Преподобног Агатона навео у своме делу о духовном подвигу – „Какву је препреку овај Свети изговорио против свих оних који не чувају ум, него се уздају само у телесно делање! „Свако дрво које добра рода (т.ј. чување ума) не рађа, него има само лишће, т.ј. телесне подвиге, сече се и у огањ баца“. Страшна је Оче твоја изрека!“
Чување ума, трезвеност, пажња умно делање, умна молитва – све су то различити називи једног истог душевног подвига, у његовим различитим појавним облицима. Душевни подвиг у своје време прелази у духовни. Духовни подвиг је исти тај душевни, али већ осењен Божанском благодаћу.
Овај душевни или духовни подвиг Оци одређују на следећи начин: „Пажња срца јесте непрекидно безмолвије, које увек и непрекидно призива Исуса Христа, Сина Божијег и Бога, дише са Њим и са Њим храбро устаје на непријатеље, исповеда се Њему, Јединоме Који има власт да опрашта грехе.“
Једноставније речено, то је унутрашње делање, умно, душевно делање, умна молитва, трезвеност. Чувањем ума се назива исто то: побожно бављење Исусовом молитвом. Блажени Никифор Атонски је упоредио је ове називе са одрезаним комадом хлеба, који се сходно облику молитве може назвати и парчетом, и кришком, и окрајком.
Божанско Писмо Старог Завета одређује: „На сваки начин чувај срце своје, јер је то исходиште живота“ (Прич. 4:23). „Пази на себе, да не буде у срцу твом тајна реч безакоња“ (Понз. 15:9). Бдење над срцем и његово очишћење налаже посебно Нови Завет. Ка томе су усмерене све заповести Господње. „Очисти најпре“ – вели Господ - „изнутра чашу и зделу, да буду и споља чисте.“ (Матеј 23:26). Посудама од крхког стакла и јефтине глине Господ је ове назвао људе.
Свети Варсануфије Велики каже: „Ако човеку не помогне унутрашње делање са Богом, то јест, делање осењено Божанском благодаћу, онда ће се он узалуд подвизавати спољашњим, то јест телесним подвигом.“
Свети Исаак Сиријски: „Онај ко нема душевно делање, лишен је духовних плодова“. У другој беседи, овај исти наставник хришћанског подвижништва телесне подвиге без подвига очишћења ума пореди са неплоднм утробама и пресахлим грудима: „Ти подвизи“ – рекао је Свети – „не могу да се приближе разуму Божијем“.
Свети Исихије Јерусалимски: „Онај ко нема молитву чисту од помисли, нема оружје за борбу – говорим о молитви која непрестано дејствује у унутрашњости душе, о молитви која призивањем Христа поражава и спаљује непријатеља приликом његовог тајног напада“. „Немогуће је очистити срце и одагнати непријатељске духове од њега без честог призивања Исуса Христа.“ „Као што је немогуће проводити земаљски живот без хране и пића, тако је немогуће да душа, без чувања ума и чистоте срца – у чему се и састоји трезвеност и што се назива трезвеношћу – достигне било шта духовно или да се ослободи од мисленог греха, чак и када би неко на себе страхом од вечних мука приморавао да не греши (на делу). (1. 204-206).
Као основ таквом учењу Светих Отаца, попут крајеугаоног камена грађевини, служи учење Самог Господа. „Истински богомолитељи клањаће се Оцу у Духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који Му се клањају. Бог је Дух: и који Му се клањају, у Духу и истини треба да се клањају“ (Јован 4:23-24). (1. 207).
Навика да се пази на себе чува од расејаности и усред бучне забаве која човека окружује са свих страна. Пажљив човек и када је окружен мноштвом људи пребива у усамљености, сам са собом. Познавши из опита корист и штету од расејаности, један велики Отац (Преподобни Авва Агатон) је рекао: „Без усиљене пажње над собом, не може се успети ни у једној добродетељи (врлини)“ (1. 372)
Често један неопрезни поглед рањава срце. Неколико поновљених погледа могу толико да продубе ову рану, да се она једва лечи дугогодишњим молитвама, дугогодишњим подвигом и плачем. (1. 375)
Преподобни Пимен Велики је рекао: „Трезвеност, безмолвије срца и расуђивање – то су три делања душе.“ Под безмолвијем срца овде се подразумева умна молитва, која се савршава из саосећање и саучешће срца, и не нарушава се расејаношћу и маштањем“ (7. 319)
Ономе ко жели да води пажљив живот, (Преподобни) Серафим завештава да не обраћа пажњу на приче са стране, од којих се глава испуњава празним и сујетним помислима и успоменама; он завештава да се не обраћа пажња на туђа дела, да се о њима не размишља, не суди и не говори; завештава да се избегавају разговори, да се човек држи као страник, да оцима и браћи које сретне поштовање указује поклоном и ћутањем, и да се чува да их не посматра испитивачки, јер такав поглед обавезно у души производи некакв утисак, који ће јој донети расејаност, пошто ће њену пажњу привући на себе и одвојиће је од молитве.
Уопште, онај ко води пажљив живот не треба ни на шта да гледа са интересовањем, нити ишта треба да слуша нарочито пажљиво, него да гледа као да не види, и да слуша у пролазу, како би сећање и сила пажње увек били слободни од светских утисака, способни и спремни за примање Божанских утисака. (2. 269)
Трезвеност се задобија постепено: стиче се дуго и напорно; рађа се првенствено од пажљивог читања и молитве, од навике да се пази на себе, да се бди, да се свака реч и свако дело претходно промишља, да се пази на све своје помисли и осећања, да се пази на себе, да човек ни на који начин не постане плен греха. „Будите трезвени и бдите“ – каже Свети Апостол Петар – „јер супарник ваш, ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере. Њему се противите утврђени вером.“ (1.Пет. 5:8-9).
„Буди попут херувима, сав око“ – рекао је Јевтимије Велики монаху који је био изложен ђавољем искушењу – „ограђујући се са свих страна највећом опрезношћу: јер ходиш посред замки.“
Преподобни Варсануфије и Јован Пророк су онима који желе да воде трезвен, богоугодан живот дали најбољи савет за делатну трезвеност. Они су саветовали да се пре сваког подухвата, то јест да се пре ступања у разговор или приступања послу, мисао узнесе ка Богу и да се од Њега измоли уразумљење и помоћ.
За пребивање у трезвености потебно је пажљиво чувати свежину и светлост ума. Ум се помрачује од неблагоразумне употребе хране, пића и сна, од многоглагољивости, расејаности и свакодневних брига.
„Пазите на себе“ – рекао је Господ – „да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овог живота, и да Дан онај не наиђе на вас изненада.“ (5. 265-267)