Историја се понавља

Архимандрит Рафаил Карелин

 

Говоре, да се историја понавља. Ти процеси, које и видимо сада, имају аналогију у прошлом. Желели би да направимо паралелу између стања интелигенције руске империје у предреволуционарним годинама и њеним религиозним настројењима, са садашњим окретом историје.

Почетком двадесетог века већина представника интелигенције су традиционално сматрали себе хришћанима. Свој однос према Хришћанству они су су обично изражавали фразама, попут: „Хришћанство је племенито учење, оно у себи садржи високе идеале; то је прекрасни пут ка самоусавршавању“, итд.

А, у исто то време, међу интелигенцијом се укоренила отуђеност и хладна равнодушност према Православљу, и органско, на први поглед, несхватљиво непријатељство према Цркви.

Припадник интелигенције, који је себе сматрао Хришћанином, говорио је: „Ја имам сопствени поглед на религију а примам Хришћанство слободно од сујеверја, ја нећу клањати главу – имам своје сопствено, унутрашње Хришћанство. Интелигенција тог времена се одликовала широком образованошћу, и тим чудније, што је у односу ка Православљу пројављивала поражавајуће незнање, кастинску надменост и окамењене предрасуде.

Фасцинирани европском философијом, ти људи нису били упознати са блистајућом хришћанском патристиком, у којој би могли наћи одговоре на најдубља метафизичка питања.

Читајући поезију Јапана и Кине, они као да нису ни подозревали о постојању црквене химнографије; усхићујући се мистиком западних пантеиста – Мејстера Екхарта и Бемеа – они нису желели да протегну руку до књига Православних аскета.

Између интелигенције и Цркве се створио бездан, који се продубљивао све више и више. Изражавање своје привржености неком апстрактном, мутном хришћанству и презрив однос према Цркви – постао је стил мишљења интелигенције и њена својеврсна етикета.

Позориште, литература, штампа су се ујединили, у заједничким напорима да дискредитују Православље, да у очима народа оцрне Цркву, понекада скривено, а понекада са отвореном мржњом, прелазећи у некакав демонизам. При томе су то дело представили као да се ради о чувању хришћанских идеала, које тобож изопачава Црква.

Посебно се трудила јефтина, жута штампа, која се специјализирала на стварању анегдота, ругања и трачева о свештеницима и монасима. Чак и озбиљнија издања су се трудила да окрену опште мишљење против Цркве.

Познати философ, Сергеј Булгаков, члан Државне Думе, у књизи „Светлост невечерња“, која има аутобиографски карактер, поменуо је, да када је примио свештенички чин, морао је да остави катедру на универзитету, коме је дао много година свог живота. Када је Булгаков био један од водећих легалних марксиста, то није сметало његовој предавачкој активности, а када је постао свештеник, онда се у очима својих колега претворио у изгнаника.

По неписаним законима свештеник није могао постати чланом универзитетског удружења, а то се дешавало у држави, која је себе сматрала хришћанском.

Чиме објаснити непријатељство интелигенције према Цркви? Указаћемо на један разлог, који нам се чини главним. Црква – то је жива духовна средина, која има своје законе и структуру, која обухвата цео човеков живот. Црква од хришћанина захтева непрестану борбу са својим страстима и духом гордости.

Човек је дужан да постојано измени себе, очисти своје срце, контролише не само своје поступке, већ и мисли и тајне жеље човека. Овде му се предлаже нови систем вредности, нови морални оријентири, који нису слични световним етикетама.

Од њега се захтева не само вера, већ и религиозна дисциплина: посећивање храма, регуларне молитве, држање постова; његов приватни, домаћи живот мора бити сливен са литургијским ритмом Цркве, он добија слободу кроз борбу са својим страстима, и духовну мудрост кроз потчињење ума вечним истинама.

Зато се Црквено Хришћанство јавља у многоме као дело воље, ми би рекли – као подвиг воље.

Либерално, апстрактно хришћанство ничиме не везује човека: схватај Хришћанство како желиш, и живи како желиш. Овде нема и пожртвовања, ни интензивне борбе са собом. Либерално хришћанство сматра све урођено у човеку, у том делу и страсти, природним, и последично, дозвољеним. Овде представе о природној немоћи човека одсуствују, све заповести се своде на једно: чини, што ти се хоће, али само немој чинити зла другим људима. И овде постоји мноштво изговора, недоумица, могућности, обилажења чак и морално оскудне декларације либерала.

Могуће је бити лажов, клетвопреступник, и у то исто време утанчано расуђивати о трансцеденталним питањима; могуће је бити развратник, и у исто време ватрено доказивати благотворни утицај хришћанства на културу народа – све то неће узнемиравати савест либерала.

Борба са страстима у којој многи виде јарке боје живота, и са гордошћу, која се у свету обично поистовећује са људским достојанством, показала се да није по укусу сила и расположења људи, преданим страстима.

У томе је главни разлог одступништва – одступања интелигенције од Цркве, и последичне борбе са Њом. Псеудохришћанство је припремило тле за атеистичку диктатуру. Када убеђења постану не дела и подвиг живота, већ пролазне идеје и апстракције, онда је од њих лако одустати, као што је лако бацити стару одећу.

У садашње време се понављају исти процеси. Значајни део интелигенције себе сматра Православним, а у исто време, стоје далеко од Цркве.

То је први степен: равнодушност и хладноћа ка Православљу, одсуство жеље да се оно упозна и схвати. Али, таква равнодушност обично прелази у супротност.

Период атеистичког диктат као да се завршио. Али ништа не настаје случајно и не ишчезава без трага.

Каква метаморфоза нас очекује? У шта ће се трансформисати атеизам у следећем окрету историје?

 

 

http://karelin-r.ru/stories/82/1.html

 

 

 

^