Увод

 

Православље, Грчко Православље, Руско, Румунско Православље; какво год име да има, окружено је незнањем, митовима, новотаријама и фантазијама. Можда је од митова највећи да се Православље разликује од Хришћанства. Да будемо јасни од самог почетка: Православље јесте Хришћанство. Те две речи значе потпуно исто. Све што себе назива Хришћанством, а није Православље, јесте нешто мање од хришћанства. И све што себе назива Православљем а није Хришћанство, нешто је мање од Православља.

Можете га звати римокатолицизам, англиканизам, евангелизам, баптизам, методизам, пентакостализам, како год желите. Међутим, ако није Православље, онда није хришћанство, а ако није хришћанство, није ни Православље, већ умањено, човеком створено прилагођавање њега.

Истина, речи „Православље“ и „Хришћанство“, и „Православни“ и „Хришћанин“ се често стављају заједно попут „Православно Хрићанство“ или „Православни Хришћанин“ али само у контексту да људи не би могли да схвате другачије и да буду збуњени. 

Речи „Православље и „Хришћанство“, речи „Православан“ и „Хришћанин“, имају потпуно исто значење, они су синоними.

Зато је интересантно видети како некада новопридошли у Православље, повезују Православље са нечим другим, а не са Истинским Хришћанством, Истинским Православљем, стварајући на тај начин лажно Православље и лажно Хришћанство. Извор такве забуне јесте у не-духовном прилазу Хришћанству/Православљу. Овај не-духовни прилаз узима две различите илузорне форме, које су створене од стране две врсте искушења.

Прво искушење је оно које долази од тела, као последица спољашњег, психолошког прилаза. Друго, је искушење ума, које долази од интелектуалног, рационалистичког прилаза. Пошто су обе врсте искушења површне, оне нису духовне, па према томе не воде ка Хришћанском/Православном начину живота.