Отац Алексеј Јанг  - писмо протестанту

 

 

Мој драги пријатељу,

 

Поставио си ми добро питање: „Ко су ти Свети Оци, о којима ви Православни Хришћани стално говорите и зашто су вам они толико важни? Зар није довољно имати само Свето Писмо?“

Пре свега, морам ти рећи да Свети Оци нису важни само данас Православнима, већ су то били још од самог почетка: у току великог и славног раздобља Сабора Цркве (од четвртог до осмог века), одлуке ових Сабора почињале су овим значајним речима: „Пратећи Свете Оце...“

Мислим да ћеш увидети да су ови Свети Оци такође важни и теби, чак иако ниси Православан, јер свако ко воли Христа, природно воли оне који Га знају и који су Га лично познали, који су Га открили другима.

И тако, Свети Отац је пре свега, члан Цркве Православне и светитељ – т.ј. крштени верник, чувен по светости и великој врлини у своме животу, који је сада на небесима са Христом. Друго, Свети Отац је човек који учи Вери и који је тумач Светог Писма. Он сведочи и једно и друго, својим животом и писањем, будући просветљен благодаћу Духа Светога.

Такође, Свети Отац није само-постављен; он је изабран од Бога и откривен саборној свести целог Тела Христовог, као неко ко је истинито говорио о божанским стварима. Коначно, његове речи морају да одражавају учење Светог Писма и Апостола; он не може учити другачије у односу на оно у шта се увек веровало и мислило у Цркви: он мора верно предати оно што је примио.

Из разлога што много људи сматра да је Црква Христова некако „изумрла“, или чак да је пала у одступништво у току првих векова, као што верују многи Протестанти (као да је тако нешто могуће, с обзиром на Христово обећање да ће бити са Својом Црквом „у све дане до свршетка века“ (Мат.28:20), желео бих да са тобом учиним кратак осврт на историју ране Цркве, која се види у Житијама и писањима Светих Отаца, од времена Апостола до 200. године после Христа, скоро кроз три генерације.

Можеш лако проверити да ово што ја пишем, није нешто што сам измислио; ова информација се може наћи у добро документованом облику у свакој већој библиотеци. Уствари, молим те да ме не држиш за реч по том питању. Истражи сам за себе; стави на себе напор и труд, да се информишеш око нечега, што се тиче самог твог спасења.

У својој Посланици Филибљанима, Свети Апостол Павле помиње „правог друга“ и „помагача“ под именом „Климент“ (Фил. 4:3). Можеш бити изненађен да и сама историја познаје овог човека; једно од његових писама су сачувани у облику рукописа у Британском Музеју! Он је познат као Свети Климент Римски. Он је мученички пострадао 97. или 98. године, убрзо након завршетка гоњења Домицијановог гоњења Цркве Христове. Његово писмо је величанствени сведок, по питању Апостолског Наследства у раној Цркви:

„Апостоли су примили Јеванђеље за нас, од Самог Господа Исуса Христа; Исус Христос је био послан од Бога. Тако значи да је и Христос од Бога, а Апостоли од Христа. Значи да су се обе ствари десиле Вољом Божијом у одређеном поретку. Пошто су према томе добили одговорност... они су кренули са Радосном Вешћу... Онда, проповедајући свуда по земљи и граду, они су поставили своје прве плодове, када су их потврдили Духом, да буду епископи и ђакони за све оне који верују... Они су поставили ове људе и тако такође обезбедили и непрекидност, тако да када би се они упокојили, други постављени људи би наставили њихову свештеничку службу.“

С обзиром на потребу послушности наследницима Апостола, он говори: „Али ако неке особе буду непослушне речима, изговореним од Њега кроз нас, нека разумеју да ће уплести себе у не мали преступ и опасност.“

Други Древни Отац Цркве, ученик Светог Апостола Јована је Свети Игњатије, из Антиохије, пострадао мученички 109. године после Христа. Он је био дете које наш Господ узео у Своје руке у Матејевом Јеванђељу. Седам његових писама су преживела; у њима он саветује Хришћане из различитих градова. Он не говори не само епископима, већ и свештеницима и ђаконима и шта заједништво у Цркви значи:

„Јер као што су многи који су од Бога и Исуса Христа са епископима; и многи који ће се покајати и ући у јединство Цркве, они ће такође бити од Бога, тако да могу бити живи и након Исуса Христа... Будите опрезни према томе да се придржавате једне Евхаристије, јер постоји једно Тело Господа нашег Исуса Христа и једна Чаша јединства у Крви Његовој; постоји један олтар, и постоји један (помесни) епископ, заједно са свештенством и ђаконством.“

Коначно, поменућу и Светог Иринеја Лионског, који се упокојио 202. године после Христа. Он је био ученик Светог Поликарпа, који еј опет био ученик Светог Апостола Јована. Овде можеш видети живу непрекидност Вере. При крају свог живота, Свети Поликарп је био једини преживели из Доба Апостола, последњи човек који је лично познавао Апостоле. Из тог разлога, био је веома поштован и уважаван и „бројни ученици су се окупљали око њега, да чују са његових усана последњи живи ехо учења Апостола,“ као што учимо из његовог живота.

Три генерације раних Светих Отаца, које сам ти кратко приказао доводе нас до сванућа трећег века, са скоро покривених 170 година живота Цркве, од Вазнесења Христовог у 33 години после Његовог Рођења, до смрти Светог Иринеја у 202 години.

Можеш видети да је сваки од ових Отаца био врло свестан његове живе везе са Апостолима и Учењем које је примио од њих.

Моја је молитва да ти једног дана будеш просветљен Светлошћу Христовом и доспеш у пуније познање и разумевање ових ствари.

 

 

Са поштовањем, у Христу,

Отац Алексеј Јанг

 

 

^