Поредак стражења над собом за оне који живе у свету

Свети Игњатије Брјанчанинов

 

Душа свих богоугодних подвизавања јесте стражење. Без стражења сва су та подвизавања бесплодна и мртва. Онај ко жели да се спасе дужан је да тако устроји биће своје да буде кадар стражити над собом не само у осами, него и у расејаности у коју га понекад и против воље увлаче разноразне околности. Нека на теразијама срца страх Божији претегне над свим другим осећањима: тада ће бити лако стражити над собом – и у тиховању у келији, и у вреви која нас са свих страна окружује.

Благоразумна умереност у јелу, умањујућу топлину крви, веома погодује стражењу над собом, док киптање крви од прекомерне хране, многих покрета тела, разбуктавања гнева, наслађивања сујетом и других узрока рађа мноштво помисли и маштарија, другачије речено – расејаност. Свети Оци ономе ко жели да стражи над собом саветују пре свега умерено, равномерно, стално уздржавање у храни (Добротољубље, део 2. Поглавља Преподобног Филотеја Синајског).

Када се пробудиш – што је слика буђења из мртвих које очекује све људе – мисли своје управи ка Богу, принеси на жртву Богу прве плодове помисли твога ума, који још није примио у себе никакве пустошне утиске. Веома опрезно, у тишини, пошто си обавио све што је у телесном погледу неопходно човеку који је тек устао од сна, прочитај своје уобичајено молитвено правило, не старајући се толико за количину, колико за каквоту молитвословља, односно за то да се ово правило саврши  пажљиво и да се, управо услед те пажње, срце освешта и оживи молитвеним умиљењем и утехом. После молитвеног правила, опет се свим силама старајући се за пажњу, читај Нови Завет, пре свега Јеванђеље.

При оме марљиво уочавај све завете и заповести Христове, како би по њима могао управити делатност свој, видљиву и невидљиву. Колико ће се тога читати, зависи од човекових моћи и околности у којима се налази. Не сме се оптерећивати ум прекомерним читањем молитава и Светог Писма, као што се не смеју пропуштати разне обавезе ради неумереног бављења молитвом и читањем. Као што неумерено узимање хране доводи желудац до растројености и раслабљености, тако и неумерено узимање духовне хране раслабљује ум, изазива у њему одвратност према благочастивим упражњавањима и наводи на њега униније (Свети Исаак Сиријск, Беседа 71).

Почетницима Свети Оци предлажу честе, али кратке молитве. Када ум духовно узнапредује, очврсне и узрасте, биће у стању да се моли без престанка. На хришћане који су достигли савршен узраст у Господу, односе се речи Светог Апостола Павла: „Хоћу, дакле, да се људи моле на сваком мјесту, подижући свете руке без гнева и двоумљења“ (1.Тим. 2:8), односно, бестрасно и без икаквог попуштања пажње или лутања у мислима. Оно што је својствено зрелом мужу, још увек није својствено одојчету.

И пошто посредством молитве и читања буде обасјан Сунцем Правде, Господом нашим Исусом Христом, нека крене човек на дела свога дневнога попришта, стражећи да у свим делима и речима његовим, у свему бићу његовом влада и делује свесвета воља Божија, откривена и објашњена људима у заповестима Јеванђелским.

Наиђу ли током дана слободни тренуци, искористи их за пажљиво читање одабраних молитава или одабраних места из Писма, и њима изнова окрепи душевне силе које малаксавају у делању усред метежног света. Ако оваквих златних тренутака не буде, за њима ваља зажалити као за изгубљеним благом. Оно што је изгубљено данас не сме се изгубити и следећег дана, јер се срце наше лако предаје немару и заборавности, од којих се рађа мрачно незнање, толико погубно у делу Божијем у делу спасења људско.

Уколико ти се деси да кажеш или учиниш нешто што је противно заповестима Божијим, без оклевања исцељуј ту погрешку покајањем, и посредством искреног покајања враћај се на пут Божији са кога си одступи нарушавањем воље Његове. Немој се дотицати ничега што је изван пута Божијег! Греховним помислима, маштаријама и осетима што ти наилазе, са вером и смирењем супротстављај заповести Јеванђелске, говорећи скупа са Светим Патријархом Јосифом: „Како бих учинио тако грдно зло и Богу згријешио?“ (1.Мојс. 39:9).

Човек који стражи над собом, дужан је да се одрекне сваке склоности маштаријама, ма колико нам се оне чиниле привлачним и доличним; свако маштарење представља лутање ума изван истине, међу илузијама, које не постоје и не могу се стварити, које прелашћују и обмањују ум. А последице оваквих маштарија јесу губљење стражења над собом, расејаност ума и тврдоћа срца на молитви; а отуда долази и до душевног растројства.

Увече, одлазећи на починак, који је у односу на живљење тога дана својеврсна смрт, преиспитај све поступке своје учињене тококм претходног дана. За онога ко стражи над собом оваква смотра неће представљати тешкоћу, јер се услед пажљивости превазилази заборавност, која је толико својствена људима лишеним пажње.

Дакле, опоменувши се свих сагрешења својих, учињених делом, речју, помишљу, чулима, принеси покајање Богу са одговарајућим расположењем и срдачним залогом исправљења. Затим, прочитавши молитвено правило, богомислијем заврши дан, који си богомислијем и отпочео.

Куда одлазе све помисли и осећања наша за време спавања? Какво је то тајанствено стање – сан, у коме су душа и тело живи, и уједно беживотни, далеки од свести о свом живљењу, као да су мртви? Сан је исто онако несхватљив као и смрт.

За време сна душа мирује, заборављајући и на најљуће туге и невоље земаљске, што је слика њеног вечног спокојства; а тело... ако оно устаје од сна, неизоставно ће и из мртвих васкрснути.

Велики Агатон поручује:

„Не може се без строгог пажења на себе напредовати у врлини“ (Скитски патерик).

 

Амин.

 

 

^