О послушању монаха и хришћана у свету

Архимандрит Рафаил Карелин

 

Јеванђелске заповести су – савез Бога са човековом душом. Говорећи сликовито, то је договор, у који при крштењу ступа човек. Он је обавезан да сачува све услове тог договороа, да би се његова душа налазила у општењу са Богом. Заузврат Господ обећава вечни живот и рајско блаженство; штавише, Он обећава мистичко јединство људске душе са Собом, то јест, усхођење човека ка бесконачном и апсолутном савршенству Творца.

Испуњење јеванђелских запвести је усхођење већ овде на земљи у царство благодати, у предворје вечности.

Јеванђеље је дано за све; оно је постојано и неизмењиво, оно је чврсто и несаломиво као Откровење Божије. А у самом Јеванђељу се указује на још један пут, који тражи постојано самоодрицање, како распеће на Крсту -  тај пут није за многе. За разлику од јеванђелских заповести он је назван јеванђелским саветима. Он је за оне, „који могу да приме“, који сматрају Бога главним циљем и садржајем свог живота, који су спремни да се ради Јединога, одрекну свега.

То су три заповести: безбрачност, нестицање, то јест, ограничење само неопходним, и свецело послушање духовном руководитељу. Јеванђелски савети се постављају на расуђивање сваког хришћанина, они се испуњавају добровољно.

Нико не мора да насилно принуђује човека на безбрачност, сиромаштвом, које се граничи са сиротињом, и потпуном предајом своје воље у друге руке. Овде ћемо се зауставити на трећем јеванђелском савету – послушању, око кога се свило цело клупко несхватања, непотпуног разумевања, злоупотреба, а понекад и спекулација.

Хришћанин мора бити послушан Богу кроз испуњење заповести, послушан свештенику у ономе, што се тиче храмовног живота и хришћанског морала, али у њему остаје слободна воља и избор дејства, на основу савести и моралног осећања. Он има два оријентира: спољашње учење Јеванђеља и унутрашњи глас савести.

То је пут за све, али овде се човек сусреће са тешкоћама и посебним опасностима: како испунити јеванђелске заповести у конкретним условима, како разликовати глас савести од тајних жеља наше страсне душе, јер се зло тако често скрива под маском добра.

Овде настаје потреба да искуснији, опитнији човек оцени наше духовно стање и ситуацију, у којој се налазимо, да би нам помогао да се боримо са страстима и да би правилно решили, бар са моралне стране, проблеме који изничу пред нама.

Зато је послушање реална неопходност, али настају питања, недоумице и грешке, у којим облицима мора да се врши само послушање.

Прва, најопштија и да тако кажемо, најпријемчивија за све, форма – човек говори са свештеником, или лицем, искусним у духовном животу, например са монахом, а жена – са монахињом и тражи савете. Овде он опет има слободу избора – да прими тај савет или не, да га испуни или да га одбаци. Такав разговор му помаже да се снађе у сложеној ситуацији, да нађе правилан пут, али га не везује као обавезност.

Друга, човек долази код свештеника са благословом, он је већ учинио избор, али моли, да би свештеник својим благословом утврдио тај избор и да би му благодат Божија помогла. Овде човек већ носи одређену одговорност за добијени благослов и стара се да га испуни, али ако изникну неке додатне препреке, то се испуњење не јавља обавезним: обавезно је само поштовање према самом благослову, а грех је – његово пренебрегавање.

Треће, када човек предпоставља свештенику да реши, како треба да поступи у датом случају, као да укаже на пут на раскршћу неколико путева. Такав благослов још више обавезује човека за његово испуњење.

Овде он мора да се стара да уложи сав напор да би га испунио, и само при отвореној немогућности, да се опет обрати том истом свештенику, да му исприча о својим околностима и да опет пита да их свештеник оцени – да ли остаје благослов или се мења. Ако човек самовољно наруши благослов, добровољно узет, онда се тај благослов претвара у будућности, у камен спотицања на његовом путу.

У наше време је изникло мишљење, да је неопходно у потпуности предати своју вољу изабраном свештенослужитељу. Послушање и предаја воље – то није једно и исто. Слушају учитеља, слушају родитеље, али им не предају своју вољу, то јест, главну особину богоподобности – слободу избора.

Да би човек предао своју вољу, он мора да постане као његов наставник, а на жалост, неки свештенослужитељи од својих парохијана траже безусловно послушање, и из наставника се обраћају у мале диктаторе у својој парохији.

Дешавају се чак такви смућујући случајеви, када свештеник на исповести пита: „Ко је твој духовни отац?“ Ако човек говори, да он долази у храм, али да није изабрао духовног оца, онда му одговарају: прво изабери, па се исповедај. Ако он наведе име другог свештенослужитеља, говоре му са још већим раздражењем: „А тако, па иди и причешћуј се код њега.“ Такви пастири сами деле Тело Христово не делове, и присвајају себи оно што припада Богу.

Већ је Апостол Павле разобличавао неразумну приврженост верујућих својим наставницима, који су говорили: „... ја сам Аполосов, ја сам Павлов, ја Кифин...“ – као грех пред јединством Цркве. Исправни су само они који су сматрали, да су они Христови. Пастир још није господар стада. Чак ни Апостол не може да од верујућих прими ту почаст која припада Христу. Апостол Павле је посебно разобличавао оне, који су себе називали Павловима: „Зар се Павле разапе за вас“ – говорио је он.

У релативно скоро време, неразумни поштоваоци Светог Јована Кронштатског су образовали унутар цркве некакво своје друштво, којаје била осуђена од Синода Руске цркве као секта. Сам Свети Јован је одлучивао те људе од Причешћа. Али можемо видети и другу слику, када неки духовни наставници свесно и са предумишљајем стварају поштовање, атмосферу егзалтације око себе, старају се да уважење и поверење према себи, претворе у некакав култ. Више од свега, њима руководе две страсти: сујета и користољубље.

Тако се у епархији појављују друге невидљиве епархије, а у парохијама затворена друштва, као елите парохијана, посебно преданих свом свештенику. Осим проповеди за све, он са њима води и одвојене беседе, које је могуће назвати интимним беседама. Ти људи себе осећају на посебном положају у цркви.

И тако, Црква је Једна и свештеник нема права да отказује Исповест и Причешће хришћанину на основу тога, што он није његово духовно дете. Сваки хришћанин је укључен у Једину Цркву, а у сваком храму духовно је представљена Једна небо-земна Црква, тако да ни у једном храму, хришћанин не мора себе осећати туђим. Лекар нема права да отказује болесном помоћ на основу тога, што он нема картон у тој болници. И тако, право човека – да изабере себи духовног оца, у смислу личне послушности према њему, и право – да се користи само саветима.

Постоји још један вид послушања духоносним старцима, али је она за хришћане у свету (мирјане) у његовом првобитном обиму данас крајње отежан и скоро немогућ. То је жалосна стварност, али од ње не трба бежати у илузију, иначе ће наступити разочараност, а онда и слом духа.

Када читамо Патерике, осећамо благи мирис Тиваиде и Нитријске пустиње. Сада су оне покривене песком, у правом и преносном смислу те речи. Раније су монаси били орлови, који су високо летели у небо и својим духовним видом су могли да виде оно што се дешава у бездану. Њих већ нема, и неће их ни бити, иако се могу појавити поједини подвижници, као сведочанство тога, да у Цркви још није ишчезла благодат.

Навешћу један пример из историје. Византијски цар Василије, прозван Бугароубицом, заробио је као плен 10 000 бугарских војника. Он је наредио да се таоци поделе на стотине, да им се ископају очи, а једном из те стотине – једно око. Ти једнооки предводници су морали да одведу војску слепих у отаџбину – у Бугарску. А сада, нека ми се опрости, али у поређењу са древнима, савремени наставници су налик на те једнооке војнике, који за собом воде гомилу слепих.

Слепи изнемогавају, падају, са муком се подижу, опет крећу; једнооки и сами силазе са пута и опет се враћају на њега. Многи умиру од изнемоглости, али како тако, остатак војске долази до отаџбине. Једнооки предводници нису посебно поуздани, али ако се слепи одрекне његове помоћи, биће му неупоредиво теже.

У садашње време обновиле су се дискусије о свецелом послушању у свету, са многобројним наводима Светих Отаца, који су своје поуке писали пре свега за монахе. Али неопходно је размотрити да се монашки живот у корену разликује од живота хришћана у свету, и да оно, што је неопходно у манастиру, може бити тешко за оне који живе у свету, а у неким случајевима их чак и духовно сломи, а пуно послушање, на крају крајева, претвара се у одбацивање сваког послушања.

Човек који је лишен одједном велике тежине, не може већ да носи ни мали терет. Послушање је неопходно у манастиру, на њему ја заснована сва структура манастира, али је за сам манастир неопходан наставник-старац, који је прошао школу послушања, као живо предање монашког живота. Чак и да је несавршен, духовно немоћан у поређењу са древним подвижницима, али он мора бити једног духа са њима, као свећа, запаљена од светилника.

Он мора бити као жива нит монашких предања и традиција, које се предају од живо човека човеку – без тога, манастир ће бити сличан здању, које под собом нема чврстог темеља, без тога ће се монашки живот показати као постојани цик-цак. Никакве књиге, никакво образовање, никакав степен школовања не може да замени релативно мало, али правилно, духовно монашко искуство.

Човек који се учи код подвижника и који се стара да по мери сила усвоји њихово искуство, зна о монашком животу много више и дубље, од научника, који су писали опширна истраживања о делима Светог Григорија Паламе или преподобног Симеона Новог Богослова.

По мом убеђењу, манастир се држи старцем, духовником. Оптина, Тројице-Сергијева Лавра, Глинска Пустиња, Псковско-Печерска лавра, постали су светилници Православља, пре свега, због стараца, који су се тамо подвизавали.

У манастиру јеванђелски савет о послушању постаје завет, то јест, клетва за монаха. Али пуно послушање, опет, није слепа послушност. Оно мора да прелази у кориту јеванђелског морала. Јавни греси, као лаж, претварање, присвајање туђег, итд. не могу бити оправдани никаквим послушањем – то је патоилгија самог посушања.

Као образац и пример самоодбацујућег монашког живота, јављају се манастири Свете Горе Атонске. То је посебно благодатно место, ограђено од света, то је снага монаштва и светилник Православља. Атон је – чувар духа древног монаштва, али сумирати искуство Свете Горе и његов устав механички преносити у друге услове, као што пресађују биље, не разматрајући климу и тло, није могуће. Искуству Атона се учи, али се оно не извози у свет.

Следбеници безусловног послушања у свету, како ми се чини, игноришу разлику између монаха и мирјана, и зато, предлажу једнима и другима једну и туђу форму, једне и исте потребе. Не треба заборављати и на разлику између нашег времена и оних златних векова подвижништва, када су Патерици били стварани. Древни монаси су већ прозорљиво видели духовно сиромаштво, које ће постићи хришћански свет.

Они су говорили: „Ми смо испуњавали заповести. Они, који буду после нас, испуниће половину, а они, који буду живели у последња времена – ништа неће испуњавати, али на њих ће доћи жалости и искушења; а они, који из издрже и сачувају веру, биће већи од нас и наших Отаца.“ Још су оци, који су живели у древна времена у атмосфери благочешћа, говорили: „Ми смо налик људима, који пливају у токовима реке; а у последње време, људи ће бити налик на оне, који пливају насупрот тока.“

Зато је немогуће стављати једна и исте захтеве на старце и послушницике, који су живели у древним временима и савремене хришћане.

Странице древних Патерика, које читамо, миришу као цвеће Тиваиде и Нитрије, али подвижничко искуство монаха Египта, садржаних у њима, не може бити у садашње време као правило за однос пастве према духовном оцу.

То искуство може да остане само духовни идеал, предмет усхићења, али не копирања: то су звезде, којих се ми не можемо дотакнути, иако се дивимо њиховој лепоти.

 

преузето са:

http://karelin-r.ru/stories/138/1.html

 

 

^