Сведоци вечности

Архимандрит Рафаил Карелин

 

Троје сведочи о души о вечности: море – огромна колевка земље; планине, које устремљују своје очи навише, и небо, напојено светлошћу. Чија невидљива рука покреће и окреће ту колевку?

Шум таласа налик је на непрестану песму. Близу мора успокојава се немирна људска душа, попут детета на мајчиним рукама. Бол и брига, који гвозденим обручем стежу срце, ишчезавају, као да нестају, попут облака над хоризонтом.

Таласи, изникли у дубини мора, стреме ка обали, као да желе да обгрле гранитне стене, окружене водом, а затим одступају назад, остављајући на песку ракове и разнобојно камење, као што ронилац износи бисере са дна. На западу, море се слива са небом; тешко је увидети границу, која би их оделила једно од другог. Када за хоризонтом ишчезава брод, чини се да тоне и да се споро утапа у море. Када облак, попут јата лабудова, лети са запада на исток, чини се да су се они подигли са мора, као из свог гнезда.

Море дише, као жива природа: час тихо, попут детета које спава, час дубоко и бучно, као да су га вихори ветра пробудили из сна. Море влада некаквом исцељујућом силом, оно ставља балзам на ране душе и ожиљке сећања; његова монотона песма одгони бриге од нашег беспокојног, узрујаног ума, као да све што је прошло тоне у његову дубину, ишчезава у бесконачном простору. Море нам открива величину космоса, она захвата човека, плени, очарава га. Човек се предаје мору, као што се предаје музици.

Море – то је слика оног надахнућа, у коме се гаси свест, када човек осећа себе делом космоса, где он доживљава то јединство, али не може и не жели да мисли ни о чему. Море и философија су несместиви једно са другим.

О вечности говоре планине. Море – то је покрет надоле, према „срцу земље“, планине – то је пут навише; што више у планинама, то се мање слуша и осећа пулс земље. Море поје гласом таласа, планине поју својим ћутањем.

Планине – су предворје неба и вечности. У планинама нема нежних руку, које успављују душу, нема боја, којима би се наслађивао вид. Као што се змија провлачи у пролеће кроз камење, да би одбацила своју кожу, тако човек у планинама мора да остави своје пређашње слике и представе, маштања, и снове, да ослобађа своје сећање да би стао пред вечност. Немогуће је ићи нагоре, носити на плећима свој домаћи терет, треба се растати са свим, да би задобили оно, што је више од света. Ученици су рекли Господу: „ево ми смо оставили све и идемо за Тобом.“  У планинама постоји једна видљива лепота, лепота стена, и једна невидљива лепота – то је тражење Бога у ћутању планина.

Треће што сведочи о вечности – то је небо. Оно обухвата и море и планине. Животиње не гледају на небо, оно је за њих празно. Птице, летећи у ваздуху, устремљујући погледе ка земљи – тамо је њихова отаџбина.

Једино људска душа на небу види тајну свог постојања. Могуће је часовима гледати на небо, оно се никада не понавља, као што песник понавља исте представе и слике. Небо је увек ново, његова боја никада не бива истоветна. Облаци, пливајући по небу, налик су на летеће планине, које су се моћним замахом одвојиле од земље и пливају у светлосном бездану, као у дубоком океану.

И поред тога, величина неба се открива онда, када се гасе његове златне боје, и открива бесконачност његовог пространства.

Звезде – то су лампе, при чијој су светлости мудраци и философи писали своје књиге. Време својим зубима нагриза планине; време исушује мора; али звезде су неизмењиве, оне су биле такве при стварању првих људи, исте такве, када су градили пирамиде, када су древни патријарси лутали са својим стадима и у пустињама налазили пут по звездама, када су били грађени први Хришћански храмови. То су биле исте оне дијамантске очи вечности, усмерене ка земљи.

Звезде су посебно јарке у пустињи и над морем. У граду се звезде чине замраченим, мутним честицама, сличним једно другим, као да су се дим и прашина града населили на њима. А над обалом звезде блистају и сијају посебном преливајућом, светлуцајућом светлошћу, као да свака звезда има свој тајанствени лик.

Дању, небо над морем изгледа као дубока завеса, са ћудљивим везом облака, где се постојано мењају границе и облици фигура. Ноћ одваја ову завесу, и небо се открива у својој величини и лепоти. Понекада небо бива пресечено звездом падалицом, и у то време се сећамо како је пао светлоносни анђео. Још се сећамо смрти, која је пресекла нит живота и у својим рукама носи непознату страну душе човека.

Звездано небо је налик на књигу, чије откривене странице говоре о Богу.

 

преузето са:

http://karelin-r.ru/stories/142/1.html

 

 

 

^