Будизам и Зен Будизам

 

Будизам се раширио из тла Хиндуизма и наследио многе његове елементе. Као и Хиндуизам, не поседује никекву организацију и инема одређено учење. Чак може бити и предмет расправе да ли је Будизам религија или философија. Његов Оснивач, Буда, није сматрао да ће његове идеје створити религију. Није прихватао никакве богове, никаква учења, никаква веровања.

Један од оснивача Теозофије, Олкот је у књизи „Будистички катихизис“ дефинисао Будино учење као овако: “Ван свих осталих религија, само он (Буда), учи највишем добру без Бога, продужењу постојања без душе, блаженству без Небеса, светости без Спаситеља, искупљењу само сопственим напорима, без икаквих молитви, ритуала или покајања, без икакаве помоћи од стране свештенства или Светитеља; на крају, он учи савршенству које се може остварити сада, у овом земаљском животу.“ Било би прилично тачно рећи да Будизам јесте атеизам, а и Будисти неће говорити против овог описа.

Сви елементи Будизма, сви његови ритуали, дела, уметност и философија, имају као свој циљ, уништење илузије да човек постоји. Не само за човека, већ се за све остало у универзуму, верује да не поседују чврст садржај; све је илузија. Из овог разлога, све што Будизам учи, обично се изражава у неегативним изразима. Будизам је философија песимизма.

 

Историја

 

Будизам је основан од стране Сидарте Гаутаме (563-483 пре Христа). Већи део онога што знамо о њему јесте легенда. Речено је да је био богати индијски принц, чији су се родитељи од његовог детињства, трудили да га окруже само са пријатним и предивним. Када је порастао и напустио палату по први пут, видео је друге људе како живе, и био је потресен сценама изузетног сиромаштва и патњи. Убрзо се затим, одрекао свог богатства, напустио жену и децу и отишао да лута као просјак, у потрази за истином.

Једном приликом док је био у стању дубоке медитације, синула му је мисао да је жеђ за животом, узрок свих људских патњи. Ако би неко могао да избрише сву жељу, патња би престала. Схватајући ово, посветио је остатак свог живота развијању и проповедању ове идеје. Дошао је до тачке када су почели а га зову Буда, што значи „просветљени“, јер је примио ово просветљење.

Буда је проповедао против система касти у својој земљи, учећи да су сви људи једнаки пред Богом. Подстицао је милосрђе и саосећање. Позивао је све људе да постану монаси, јер су само монаси у стању да живе животом лишавања, толико неопходног за „просветљење“. Свака делатност која везује човека за материјални свет, доноси му патњу.

Буда није говорио ништа о будућем животу, јер је мислио да таква ствар нема везе са стварношћу. Видео је коначни смисао постојања у нирвани, стању потпуног покоја, слободног од свих мисли, осећања и жеља. Ово стање, назвао је блаженством.

У 236. години пре Христа, савет од пет стотина будистичких монаха, сакупило је и у рукопис ставило усмена предања Будиног учења. Ова збирка позната је под именом Типитака. Активни мисионарски рад индијског владара Асоке (274-236 пре Христа), брзо је раширио Будизам у Бурму и Цејлон. Након смрти Асоке, међутим, Будизам се поделио у бројне секте.

 

Учење

 

Питања о Богу, постанак света и човека, са другим чисто „апстрактним“ питањима, нису занимали Буду. Полазна тачка његовог система је анализа, веома практичног проблема: шта узрокује патњу и како се човек може ослободити ње?

Буда је поставио четири основне истине, као темеље његовог учења:

 

1.      Патња испуњава све делове људског живота, од рођења до смрти

2.      Узрок свих патњи лежи у жељи за животом и стицању задовољстава

3.      Према томе, да би био слободан од патњи, човек мора да у себи угуши и сломи сваку жељу

4.      Постоји осмоструки пут ка овом циљу: исправни погледи, исправне тежње, исправан говор, понашање, издржавање за живот, напор, исправну свесност и размишљање.

 

Ако неко следи осмоструки пут указан од Буде, може избећи закон карме и бесплодних кругова реинкарнације. Када се ослободи свих жеља, човек коначно постаје потопљен у „блажено“ стање нирване; другим речима, његов живот је угашен. Док је основна идеја Будизма изузетно проста, правила за „пут“ су врло бројна и сложена, тако да њихово изучавање захтева цео животни век. Ова чињеница чини Будизам, најсложенијим и парадоксалним системом који постоји.

Само-надмоћ је средишња тема Будизма. Све што се догађа гледа се као последица „немира“. „бриге“ или „незнања“ у трансценденталном начелу Апсолутног Принципа. Такав „немир“ је нешто негативно, нешто што не би требало да постоји. Онај који „учи истину“, да постојање не треба да постоји, јер противуречи суштини Апсолутног Принципа, нашао је пут мира и коначни пкој у нирвани. Будизам проповеда одлучно одбацивање овог света.

Његов идеал је уништење личног постојања. У овом погледу, Будизам је директно супротстављен Хришћанству, за које личност представља најважнија ствар у човеку.

Будистички мудрац улаже све своје напоре, не у откривању позитивне стране постојања, или у проналажењу истине, већ пре у разоткривању илузорне и обмањујуће природе живота. У овом напору, делимично философском, делимично мистичком, он увек тежи да смањи интензитет постојања и да раскрсти са њим потпуно. Тако циљ његовог циљ није духовни раст, као у Хришћанству, већ духовна угашеност. Будизам гледа на врлину као на пролазну појаву, која чак постаје препрека на вишим стањима савршенства, пошто сва дела учињена у овом садашњем животу, неизбежно воде у нову реинкарнацију.

Лоша дела су још шттнија, јер она увећавају човекове патње у следећој реинкарнацији. Појам Пада и проблем зла, не играју никакву улогу у Будизму. Будизам учи да „зло мора да постоји, заједно са добром, као светлост и тама, задовољство и бол; на други начин, поредак губи свој значај без хаоса, као што је више непојмљиво без нижег, или задовољство без бола.“

У будистичком моралном коду читамо: „Без обзира колико су велике потребе или захтеви других, нико не треба да жртвује сопствено спасење ради њих.“

Пошто одбацује идеју о Творцу и сматра свет злим, философија Будизма уводи зло у сами Апсолут. Када се неки несхватљиви „немир“ или брига појаве у Апсолуту, она порађа наш безначајни свет, који заслужује да буде уништен. Будизам нуди медитације уместо молитве и мистичко просветљење уместо заједнице са Богом.

 

Гране Будизма

 

Временом се Будиозам поделио на две гране: једну, слободнију – Махајану, која значи велики точак, са широким путем спасења; други, конзервативнији, Теравада, пут светих људи, малог броја. Ове гране се толико разликују једна од друге, да се могу сматрати за различите религије.

Слободна грана Махајане, раширила се на северу, у Кини, Јапану, Тибету, Индонезији и Вијетнаму. Она наглашава ритуалну страну религију Будизма, уз паљење тамјана, магијских и окултних ритуала. Статуама Буде се одаје божанска почаст, а мноштво божанстава се поштује. Тибетански облик Махајана Будизма је најокултнији од свих. Он има владајућу класу свештеника, лами, чија функција је да проучавају и тумаче философска гледишта Будизма. Он охрабрује коннтемплативни начин живота, живот спокоја у спором ритму. Човек је позван да себе доведе у склад са природом.

Конзервативна Теравада грана, ширила се на југ, у Цејлон, Бурму, Камбоџу и Тајланд. Њене основе су у учењима Типитаке, која позива човека да следи монашки живот. Човек би требао да посвети цео свој живот Будизму. Циљ постојања је нирвана. Главна врлина је мудрост. Теравада школа избегава ритуале и истиче медитацију. Идеја о Богу као Личне Стварности је потпуно одсутна.

Постоји такође још један тип Будизма, Зен Будизам, или просто Зен, који је јапанска верзија Будизма. За Зен су логичке анализе табу. Немогуће је човеку да другог учи било чему, а једнако је немогуће да научи нешто од другог. Сваки човек се мора ослободити унапред замишљених начела и од мишљења других. Зен одбацује сва учења и све религије. Он сматра чуда натприродне појаве, привиђењим и илузијама. Учи да стварност не поседује никакву објективну садржину; постоји само субјективно опажање. „Истина“ се достиже директним и интуитивним путем, где зналац и знано, постају једно.

Писана реч може бити корисна у почетку, као помоћ у медитацији. Просветљење је добро, али није циљ, пошто Зен инсистира да он нема циљ. Будућност није оно што је важно, већ само оно што се сада догађа. Зен верује да је људска интуиција непогрешива, одбацујући било какав ауторитет. Зен предлаже само-развој уз помоћ интензивних вежби медитације, која се спроводи неколико часова дневно.

Када човек медитира, мора ослободити свој ум од било ког прилога земаљских ствари, не размишљајући ни о добру ни о злу. Важно је концентрисати се на једну ствар, у потпуности проничући његов садржај. Све што човек може знати, долази из њега самог. Најважније је да се осети да је човек органски део Целине. У таквом стању, човек искушава спонтано стање “просветљења”, за које се верује да је највиши облик блаженства. У ствари, халуцинације и виђења демонска су општа последица Зен медитација.

Зен учење је хаотично; ништа не потврђује и ништа не одбацује; он само показује “пут”. Слично Хиндуизму, Зен учи да су Бог и човек једно. Према томе, он искључује било какав објекат поштовања заједно са Светим Писмом, обредима и ритуалима. Он не препознаје ни порок ни врлину, пошто их сматра плодовима субјективног опажања. Зен је у потпуности усредсређен на човека и његово осећање благостања; све оно што се дешава око њега је неважно. Зен оставља утисак на оне који се гнушају догми и ауторитета.

Вероватно је из овог разлога привлачан неким савременим интелектуалцима, који су напнили непрестану струју бездушних информација.

У свету има око 300 милионa будиста. То је четврта највећа религија на свету, ако се гледа у бројевима. У САД, у шездесетим су идеје Зен Будизма узроковале рођење хипика, са њиховом “слободном љубављу”. Док Зен Будизам поставља приличлно строге захтеве на почетнике, мајстор Зена је слободан да ради шта жели. Савремени Будизам је пун окултизма, магије и додира са светом духова.

Будизам привлачи људе својим недогматским карактером и лакоћом, којом коегзистира са другим, различитим религијама. Езотерични Будизам позива своје следбенике да се уздигну изнад љубави и мржње, добра и зла. За таквог Будисту, љубав је исто тако опасна као и мржња, јер га везује за обртни точак овог света. Једино стање достојно њега, јесте отуђење и равнодушност. На највишем нивоу Будизма, верује се да добро и зло, као моралне категорије, једноставно не постоје. Они припадају сфери постојања, а Будиста мора искоренити из себе сваку жељу за постојањем.

Хришћанство, напротив, не гледа на жељу као на зло. Сам Бог је у нас поставио тежњу да будемо креатвини, да побољшамо себе, да се радујемо у животу.

Проблем је што је грех пореметио првобитну равнотежу, између физичких и духовних жеља, а душа, која је требала да буде господар тела, а постала је његов роб. Ми смо помешали праву хијерархију вредности, тако да често тежимо ка погрешним стварима, чак и према стварим које су нам штетне, док занемарујемо ствари које су истински вредне, као зајендица са Богом и наш унутрашњи живот.

Хришћански живот, има као свој циљ, да нам помогне да доведемо наше мисли и жеље у ред и да усмери све наше напоре према задобијању вечног живота.