Хиндуизам какав заиста јесте

Професор Александар Дворкин

 

Делатељи првог таласа хиндуизма, постигли су своје реформаторске контексте у контексту хришћанске мисије у Индији. Одређен утицај на умове индијске интелигенције, изражавао је такође европски позитивизам. Са појавом „Теософског друштва“, европски окултизам, који је себе привео херметизму, гностицизму, тајним култовима и магији касног античког незнаббоштва, нашао је у индијским религијама живу традицију „тајног знања“. Однос поштовања теософа је на индусе оставило снажан утисак. Показало се, да у обличавању хришћанских мисионара и презирању рационалистичког хиндуизма, а посебно јога, јесте ризница езотеријске мудрости и пут ка достизању магијске власти.

Захвалност хиндуса је била толико велика, да је један од теософских лидера – амерички пуковник Хенри Олкот – био такође посвећен у брамана, традиционалним бенгалским пандитом (догађај, необичан и за наше дане, а за крај 19. века просто нечувен).

Већ друго покољење индијских реформатора почело је мисију на Западу, не сужавајући више свој хиндуизам и подвлачећи његове мистичке и окултне елементе. Наравно, још дуго су неохиндуисти деловали са опрезом у односу на западне хришћане и скептике, скривајући паганство и магију под покровом универализма и религиозне философије, али постепено, са све већом деградацијом саме западне цивилизације ка синкретичком неопаганству, гуруи су преодолевали разликама.

Савремене гуру секте, које би се могле назвати пост-хиндуистичким, стварају се по моделима који претендују на глобалност савремене либералне цивилизације супермаркета, предлажући различита „духовна добра“ за сваки укус и новчаник.

Са почетком прошлог века (20.), Индија је на унутрашњи и спољашњи идеолошки маркет, поставила мноштво различитих синкретистичких производа, од којих је сваки оријентисан према потребама посебног корисника. Почетком века међу интелигенцијом, занимајућом религиозном модерном, одлично се ширила „религиозна синтеза“ Вивекананде.

У шезедесетим трагатељи кајфа из хипи покрета, прилазили су по укусу „љубави са Кришном“, а разочараним западном демократијом, младим нео-конзервативцима 80-их, кришнаити су предложили своју варијанту варнашрама – новог светског кастинског поретка, нешто попут платоновске државе на кришнаитски начин.

За достизање „духовне насладе“ Прабхупада, оснивач „Међународног Друштва свести Кришне“, тражио је од својих следбеника строги аскетизам.

Махаришти (трансцендентална Медитација) није тражио ништа. Новој средњој класи Запада биле су понуђене спаситељне мантре („узимати“ јутром и увече на празан стомак), као средство за све појединачне и опште болести. Брокерима финансијских берзи и „ударницима шоу-бизниса“ то средство се веома свидело. Реклама „секса на тантристички начин“ предлози „буђења кундалинија“ и „откривања чакри“ такође су налазили на ватрени одговор код градитеља „друштва свеопштег благостања“.

Идеолошка добра „Ананда марге“ била су оријентисана на револуционарну настројену омладину, при чему су им предлагали езотеријски индијски модел у паковању „конзервативне револуцие“. Све то је у пуноћи ушло у либерално-постмодернистичку представу о религијама, као о снабдевачима „духовних услуга“.

И тако, „Хиднуизам какав он јесте“ – јесте најмоћнија паганска традиција нашег времена. Вршећи снажан притисак на хришћански Запад, позајмљујући од њега неке идеје и мисионарске методе, привлачећи себи његову заблуделу децу, хиндуизам већ сто година назад прешао у контранапад, лагано пунећи духовни вакуум, образован одступништвом.

Кроз теософију и гуру секте, кроз контра-културу и поп-религију, кроз јогу и биоенергетику, кроз глобалистичке пројекте „New Age“-а, и нацистичка учења неопагана, вратила су се из „пећина и честара Хиндустана“ древни богови Јулијана Одступника: само су заменили маске.

Хиндуизам посебно у свом окултном виду, храни, и могуће, саставља једро формирајућих, на наше очи, религија или, боље, консензуса религија антихриста. Савремени хиндуизам и, на првом месту гуру секте – то је мисионарски изазов Цркве Христовој, на који јој још предстоји да пружи достојни одговор.

 

 

Материјал из књиге Професора Дворина

"Сектоведение. Тоталитарные секты.
Опыт систематического исследования "

 

 

 

^