Неохиндуизам
Професор Александар Дворкин
Шта је уопште неохиндуизам? Неохиндуизам је изникао у 19. веку, као реформаторски покрет унутар хиндуизма, који је стремио ка адаптацији западно-хришћанских вредности за Индију и ка пропаганди реформисаног хиндуизма на Западу. Сами пропагатори хиндуизма су свој покрет називали хиндуистичком обновом. За „обнову“ је типично обраћати се „изворима“ и одбацивати традицију као „искривљење“. Прои томе јавне модернистичке иновације реформатора, који стреме да традицију прилагоде духу времена, предају се (и остварују) њима као репродукција класичне древности
Историју развића неохиндуизма можемо поделити на два дела. Први период развића неохиднуизма отворено је реформаторско-просветитељским друштвом „Брахмо самадж“, чија је делатност носила западњачки карактер. Тај покрет је био основан 1828. године, од стране Раммохана Роема (1772-1833), бившим службеником Ост-Индске компаније.
Један од првих индијских интелектуалаца, видео је насушну потребу у обнови хиндуизма као ведске (по његовом схватању) религије. Предлагао је да се утврди једнобожје, након одбацивања многобоштва, идолопоклонства, реинкарнацију и различите дивљачке обичаје, пре свих сати – самоспаљивање удовица.
У рационалистичком западном духу је изложена идеја „Брахма самаджа“ о свештеним рукописима хиндуизма: они треба да се примају само у оној мери, у којој не противрече највишем ауторитету разума и савести.[1]
Роем је био први браман, који се преселио на Запад, у земљу варвара-неохиндуиста – Енглеску, где је проживео неколико година до своје смрти. У Енглеској је стекао популарност међу интелектуалцима и научницима, који су у њему видели човека, који је у себи сјединио Исток и Запад.
Након његове смрти покрет „Брахма рамадж“ се разделио на неколико група. Радикално прозападно расположени реформатори, образовали су „Брахмо самадж Индије“, који је водио Кешаб Чандра Сен (1838-1884). Он је одбацио кастинску поделу друштва, обрасцем истинске религије је сматрао протестантизам и на крају је објавио саздање нове религије – „брахманизма“.
Тако је 1880. године изникла секта, у чијем је учењу наглашаван универзални карактер брахманизма и у то време његово хиндуистичко порекло.[2]
Запамтимо ту изјаву – она ће на даље постати типична за неохиндуизам.
Други ток раног неохиндуизма је изникао као заштитна реакција на западњаштво. Осим различитих традиционалиста, духовном снажном притиску Запада супротстављали су се и интелигенција. Већ кроз две године после настајања “Брахма рамаджа”, Радхаканта Деб (1784-1867) је основао насупрот њему „Дхарма Сабху“, чији су задаци били утврђивање кастинских установа, заштита сатија, борба са хришћанским мисионарима и развој образовања, главним образом традиционалног санскрита. Темељ креативног друштвеног деловања и методи организације посла „Сабхе“ имали су, једнако, западно настројење.
За „Сабхом“ под утицајем на Западу распростирућих националистичких идеја, изникао је цели низ хиндуистичких организација, који су бранили идеју надмоћи хиндуизма нас осталим религијама. Најснажнији њен заступник био је Дајананда Сарасвати (1824-1883). За пропаганду повратка ведским кореновима, 1875. године он је основао друштво „Арија Самадж“, у чијој се пракси одбацило идолопоклонство, јер није постојало у религији древних аријеваца. „Арија самадж“ као и „Брахмо самадж“ није избегао раздељење: изникла су три тока, из којих један, ултра-реформаторски, и већ у другој половини 20. века дале је женске врачеве.
Сада у Индији постоји ред од три милиона слдбеника „Арија самаджа“, које такође има друштва и у другим земљама. Постоје одвојени аријасамджисти у Русији – од оних који сањају о обнови имагинарне „ведске“ религије митских „Словена-Аријеваца“.
„Арија самадж“ је положила почетак покрета за обраћење индуса у хиндуизам, који су раније прешли у Хришћанство или ислам. Враћање у хиндуизам се вршило посредством „suddhi“ – поседбно направљеног обреда очишћења отпалих, по обрасцу древног, заборављеног ведског ритуала. У 20. веку неке неохиндуистичке групе за узакоњење прозелитизма направили су своје реконструкције тог обреда, кроз које већ не присаједињују не само отпале од хиндизма, него и оне, које сматрају потомцима индо-аријеваца, то јест све белце, који говоре језицима индо-европских група. Потврђено је, да су њихови преци, некада такође отпали од аријевских варнашрама и зато је допустиво примати их опет.
На средину прошлог века, односе се први покушаји тумачења јоге у терминима западних наука и повезаних са њеном идеологијом. Та тенденција налази свој завршетак у 20. веку у квази-научним студијама Јогендрија, Махаришија, и „нових гуруа“ кундалини јоге (Сатјананда Сарасвати, Гопи Кришна и други.)
У 19. веку утицај хиндуистичких реформатора био је ограничен на још уски круг индијске интелигенције; међутим, њихове идеје су постале основом за даљи развитак неохиндуизма.
Као последица комбинације западних и националистичких стремљења, настао је феномен хиндуистичког месијанства, који је постао карактеристичном цртом касног неохиндуизма и дало подстрек неохиндуистичком прозелитизму.
Материјал из књиге Професора Дворина
"Сектоведение. Тоталитарные секты.
Опыт систематического исследования "