Нови Протоколи?

 

Зашто се у неким гласилима СПЦ појављују текстови

о опасности од слободног зидарства

 

„Једно од најштетнијих и стварно сатанских лажних учења у историји човечанства је масонство", писао је 1932. год. митрополит Антоније, великодостојник Руске православне цркве у егзилу. Осим списа митрополита Антонија о масонима, на светло дана у гласилима Српске Православне Цркве у последње време доспевају и други текстови који указују на „масонску опасност" и „сатански" карактер масонског покрета. У том контексту говори се о спрези која је (против православља?) успостављена између Ватикана и масонерије. Тај наводни сав-ез функционише тако што је „масонерија хтела да се послужи Католичком црквом као средством за постизање својих циљева, док је папи сигурно била најважнија масонска помоћ да прво завлада читавим хришћанством... („Хиландар", 1994/41).

Говорећи са НИН-овим новинаром о природи масонског покрета и евентуалној опасности која прети православљу, г. Амфилохије Радовић, митрополит цетињско-приморско-скадарски говори о масонству као нечему што се често доводи у везу са „новим поретком". Но, главни несклад између православља и масонства митрополит Амфилохије види у томе да масонство представља неку врсту поништења читавог човековог досадашњег духовног развитка и повратак неким сасвим овоземаљским вредностима - новцу, власти, слави, итд.

 

Љотићевци

 

За тумачење односа између православља и слободног зидарства обратили смо се и Зорану Ненезићу, најпознатијем историчару масонерије код нас и писцу књиге „Масони у Југославији 1764-1980". Зоран Ненезић је говорио и као Велики мајстор Велике ложе „Југославија" - премда, рецимо и то, постоје кругови који г. Ненезићу оспоравају примат у југословенском слободном зидарству.

„Повремени антимасонски иступи православне периодике у последње време зачуђују. У њима се често за нападе на масоне користе текстови стари по педесет-шездесет година. Чудно је да је аргументација која се у њима користи ватиканског порекла. Основни спор који масонство има није са Православном, већ са Римокатоличком црквом, прецизније са Ватиканом. Разлози за искључивост Ватикана, када су масони у питању, у томе су што је слободно зидарство организација индивидуа и личног опредељења човека, па тиме и верске и религиозне толеранције, без елемената прозелитизма. Сваки масон слободно исповеда своју веру. Од 1738. укупно шесторица папа обзнањивали су званичне ставове Ватикана којима се римокатоличким верницима не дозвољава да истовремено буду масони, а све је то потврђено канонским правом из 1917, године. Тек у новије време нека тумачења канонског права из Ватикана се крећу у правцу извесног релативизовања тих ставова.

Није незамисливо да је аргументација која се користи у неким антимасонским текстовима, са тежњом да се представи као официјелно мишљење СПЦ, управо она коју су заступали љотићевци и коју заступају и данас. А, она није ни тачна нити је православна", истиче Ненезић.

Као бесмислену одбацује тврдњу о савезу са Ватиканом, указујући да је управо супротно.

 

Специфични бог

 

Но, како мисли митрополит Амфилохије, Католичка црква показује велику склоност ка успостави сарадње - и кроз екуменски покрет - са различитим црквама и идеологијама, све у правцу реализације својих, сасвим овоземаљских, циљева. У том контексту митрополит Амфилохије указује на спремност на сарадњу Католичке цркве не само са масонима већ и са исламом. Када говори о привржености масона материјалним вредностима, митрополит Амфилохије цитира познате стихове: Чини оно што ти срце жуди / што не жуди у Куран не пише.

„Када говоримо о масонском покрету, морамо разликовати постојање регуларне и дивље масонерије", каже Ненезић. „Регуларна је она која поштује принципе Андерсонове конституције из 1723. Основни захтев који масон мора да испуњава јесте да верује у бога, при чему треба рећи да масонерија нема неког свог специфичног бога. Масонски покрет управо инсистира на томе да је верско осећање сваког појединца, па дакле и сваког масона, његова лична ствар".

Хришћанску симболику, до одређене тачке, масонима признаје и митрополит Амфилохије када каже да су 33 степена која постоје у масонској хијерархији вероватно у вези са бројем година Христовог овоземаљског живота. „И Законик светог Петра Цетињског има 33 члана", каже митрополит.

Свакако најзанимљивије на овом месту јесте наводно ангажовање „међународне масонерије" против „српских националних интереса" и православља уопште, о чему се неретко говори не само у црквеној штампи. У том контексту скоро је обавезно помињање већ чувене Трилатералне комисије, чији су чланови, како обелодањује поменути број „Хиландара", поред осталих, и лорд Карингтон, Сајрус Венс, Ворен Кристофер...

Као крајњи стратешки циљ Трилатералне комисије, дакле и масона, по тим интерпретацијама, јесте коначна ликвидација Русије као једине силе која омета доминацију западног света над читавим човечанством.

 

Трилатерална комисија

 

О томе Зоран Ненезић каже: „Организовање масонских ложа је помесно, слично као код православних цркава. Велике ложе су национално организоване. Не постоји наднационална масонска организација и свака Велика ложа је самостална и суверена. Мада највећи ауторитет има Велика ложа Енглеске, као матица свих регуларних ложа. Шесто основно начело Велике ложе 'Југославија' каже да масони, помажући добробит своје домовине, помажу и добро целог човечанства. То је космополитски став који не подразумева интернационално организовање и не искључује патриотизам, мада је та категорија доста излизана у последње време. Трилатерална комисија и сличне организације не могу се сматрати масонским организацијама, мада не искључују да тамо има масона. У сваком случају, немају никакве везе са Великом ложом Југославија'".

Када се одговора на питање да ли је могућно истовремено бити и православац и масон, обавезна је примедба која гласи да одговор зависи од тога посматра ли се ствар са православног или са масонског гледишта. Највећа опасност од масонства се неретко доживљава управо због прилагодљивости пошто се у томе види њихова способност да се инфилтрирају у све поре друштва. СПЦ иначе нема службени став о томе могу ли њени верници бити масони (као, рецимо, грчка Црква која је то својевремено забранила). За одговор на то питање употребићемо навод из већ помињаног часописа „Хиландар“: „Сваки пут када се упитам да ли ми моја православна вера допушта да будем масон, ваља помислити на судбину првих Хришћана".

 

 

Србољуб Богдановић

(НИН, бр. 2267,10. 6.1994, стр. 20)

 

 

 

<  ^  >