О штетности медитације
(ово писмо је послано као отворено у Центар Светог Иринеја Лионског)
Упражњавао сам медитацију „Рада Соами Сатсангх“ – (Покрет Такара Синнгха) „Сант Мат – Тут Господара“. Име и личност гуруа није важна: како сам сада схватио, све технике миодитације, које користе манртру (на пример, ТМ), доводе до једног и истог резултата. Говорио сам са многим „медитантима“ разних покрета, и сви су достигли једно и исито: виђење унутрашње светлости (у мом случају и слушање унутрашњег звука вибрације).
Медитирао сам годину дана, веома усрдно, четири пута на дан,т.ј. да би стекао „духовну етикету“. По природи сам идеалиста, и желео сам тада да верујем у све те басне. Медитанту предлажу да понавља мантру и да се „усредсреди“ на центар сопственог чела (тамо се налаази „треће око“ – излаз у духовни свет). Временом сам научио да видим „унутрашњу светлост“, веома снажног сјаја и снаге, белу, наранџасту, жуту, итд.
За време виђења те светлости осећао сам се потпуно срећним, као никада у животу; чинило ми се, да сам осећао присуство неке „љубеће супстанце“ или „суштине из светлости“, која ме воли на начин, како ме нико није волео.
Даље (како је мој „врх“ силазио све више и даље), почео сам да видим светлосна лица мојег „гуруа“. Физички (стварни) гуру ми је говорио, да ће медитант „са чистом душом и одличном кармом“ ускоро ступити у додир са „унутрашеим гуруом“ који ће га повести Богу, у „отаџбину душа“ одакле смо се сви „соустили“. Почео сам, како се каже, да „лебдим“, летим у сопственим халуцинацијама.
На пример, да стојим, државши се са гуруом на обали океана, а у њему нема воде, већ светлост... и тако је добро тамо, да и не можеш да опишеш, а „унутрашњи гуру“ је тако предиван и добар и љубећи, да просто нема речи...
Још сам се сећао целог свог детињства, до најмањих детаља, до тога шта сам носио, када сам се играо с децом у малом вртићу, сетио се да сам ту светлост већ видео у детињству, али је то затим нестало са годинама. Сигурно је, ово ме веома дирнуло, ја сам још више поверовао у све то...
Главно је да кроз годину дана, ја више нисам могао живети нормални живот, било ми је веома тешко да се усредсредим на посао, тешко уопште да било шта радим, т.ј. стално сам видео ту светлост, љубеће лице гуруа или његове очи (поврх тога једно, а не два). Па како ту живети, када је „тамо“, у тој светлости, тако добро, а овде, у овом свету, треба још и радити и нико те „не воли“.
Занимајући се медитацијом, веома сам смршао (!) (ја сам одрастао мушкарац, имам 90 кг, неколико година сам се бавио културом), почео бих да јецам од омиљене лирске музике, просто бих плакао дубоко и брзо, па и не толико због музике, већ прото – тако. Нешто ми се не би свидело, неко је нешто рекао, и ја сам мислио: „Па зашто је овај свет овакав? У медитацији тога нема! Не може се поредити ни са чим...!
Најстрашније је што ми је често долазило да завршим са собом и та жеља је била веома јака. Ту сам се у потпуности плашио за себе. Нисам могао без страха ићи степеницама, т.ј. мислио сам да ћу скочити доле и – целом мучењу у том свету ће доћи крај!
Након вагања „за“ и „против“ медитирања, одлучио сам да прекинем.
Већ је прошло годину дана, како НЕ медитирам, равно годину... и видим светлост до сада „позиве одалте“ веома често доживљавам, догађају се јединствени „ломови“. Већ сам се обраћао разним психолозима, психотерапеутима: они ништа о томе (виђењу светлости) нису чули и не знају, саветују ми „да се опустим“.
Ако би то било тако једноставно „опустити се“, када се ја налазим, на пример, у плавом небу или у звезданом небу, ја као да видим два света, један – ставрни, други – ко зна какав. Уосталом у том другом свету, има много тога лепшег и срећнијег. Једном речју, као неки наркоман. Још више, прочитао сам да људи, који употребљавају данашње наркотике (хероин, например), говоре, да је медитација јача од „урађивања“.
У томе сам се веома уплашио, пошто знам, како је тешко одвојити се од наркотика. Из медицниске литаратуре сазнао сам да је „срећа“ током медитације изазвана блокадом ендорфина и да се током медитације, мозак налази у веома јаком стању стреса (колико год чудно) и да од тога после боли глава (што се код мене дешавало веома често за тих годину дана, а при томе ја никада нисам имао проблема са главобољама). Чињеница је да је током медитације, мозак као у стању клиничке смрти.
Снабдевање крвљу – нула, т.ј. нема мисли, само мантра! Мождана кора је прекинута. Мозак није навикну да се „концентрише“ на тачку, он СЕ ШТИТИ, т.ј. избацује ендорфин (а он је „ендогени морфин“, НАРКОТИК!)
Увек сам се питао, зашто ми не полази да се урадим „у Бога“ сваки дан, већ само кроз пар дана се дешава „flash”. Чињеница је да је потребно време, да би се створио нови ендорфин, њихове залихе нису бесконачне. А ја сам мислио, да се нисам некако понео, да нисам јео месо... Успут да кажем, вегетеријанизам доприноси исцрпљивању организма и човеку је лакше „да лебди“, т.ј. стрес се допуњује и физичким умором.
И још... Ја се не могу молити Богу, т.ј. како кренем то да радим, видим свог гуруа (Такара Сингха), његово сијајуће лице, које гледа на мене са таквом „љубави“.
Нећу никоме да говорим своје мишљење. Моји бивши „другови медитанти“ говоре да сам се ја „уплашио“ и да „ме свет привукао повратно“. Многи завиде „мом унутрашњем искуству“.
То је мој живот и ја сам изабрао „ту светлост“. Хоћу да кажем СВИМА, који буду прочитали мој живот: „Желите, пробајте само, шта је медитација. Ако код вас прђе, и ви не постигнете такве „успехе“ као ја, и напустите је, ако имате трпљења, „научићете се“.
Али знајте, ЗА СВЕ ТРЕБА ДА СЕ ПЛАТИ.
За срећу у медитацији, платићете таквом депресијом у нормалном животу, да нећете хтети ни да живите. Да, постоји „урађивање“ у медитацији, али када се ваши хормони среће истроше, у року од пар дана биће вам веома, веома, веома лоше. И тако даље, до нове дозе...
Зачарани круг алкохоличара и наркомана.
Изаберите сами...
Са поштовањем
Павел Андрејев