Хипохондрична и депресивна неуроза

 

Често међу неурозама издвајамо још два типа. То су хипохондрична и депресивна неуроза. Хипохондрија значи преоптерећеност болешћу. То је синдром "умишљеног болесника" или знатног преувеличавања постојећих здравствених проблема. Споља се манифестује у сталном прекопавању по својим осећањима, у усмерености мисли и појмова првенствено на своје "драгоцено здравље", понекад у потпуној убеђености да се болује од неке опасне болести, коју, ето, лекари још нису открили.

Временом такви пацијенти постају "прича за себе" и за лекаре, а тешко подношљиви и за своје ближње и за околину. Они сваки час мере свој пулс, притисак, раде ЕКГ (електокардиограм), траже лекарске и медицинске савете.

То су најчешће људи који не верују у Бога (или немају довољно вере), с обзиром да хипохондрија није ништа друго већ стварање идола, који у овом случају постаје сопствено здравље (т.ј. опет на одређен начин долази до замене Бога за нешто од овога света, а самим тим се нарушава заповест коју је Бог дао људима још преко пророка Мојсија). Овде такође долази до изопачења појма љубави у љубав према себи ("аутоеротизам").

Многи научници истичу да се и овде ради, као код хистерије о "жељеном бекству у болест „од животних тешкоћа. Познато је да егоизам доноси човеку озбиљне проблеме и често доводи до обољења, и то не само душевних, него и телесних. Живећи саможиво, човек сам себе осуђује на страдање. Одричући се свог живота и живећи за друге, постаје истински срећан, јер је истинска срећа живети ради Бога и ради наших ближњих.

И најзад - депресивна неуроза. Код многих психичких оболења долази до депресивних поремећаја. У клиничкој психијатрији издвајају се два принципијално разлита депресивна стања.

Прво стање је повезано са унутрашњим (ендогеним) узроцима и мање зависи од психолошких чињеница и околности, а друго, насупрот томе, настаје услед различитих преживљавања, неприлика и животних мука које се одражавају на индивидуално-психолошке посебности човека, скалу његових вредности (неуротска депресија).

Депресија је облик душевног поремећаја који се најчешће среће. Око 5% становника земљине кугле болује од овог типа психичког оболења. До 60% од свих психичких оболења чине депресивна стања. Депресија се "подмладила". Њене жртве постају не само људи у старијем "седом" добу, већ и омладина, па чак и деца. Стање чамотиње, унинија, туге је, авај, постало тако карактеристично за наше савременике. Данас многи сматрају да је депресија болест цивилизације, са њеним захтевима према животу, према човеку. Наука зна доста о узроцима настајања депресивних поремећаја, међутим у круговима научника није уобичајено да се говори о греху. А управо је грех узрок болесне чамотиње (унинија, очајавања). О томе говоре Свети Оци. О томе сведочи целоку-пно аскетско искуство Православља.

Депресија је својеврсни сигнал да је душа у болесном, огреховљеном стању. То није плач због греха. То је вапај грехова, нераскајаност која мучи душу. И демони нашаптавају на уво: "Све је лоше, ни на шта се не може надати, свеједно мора да се умре, па онда боље што пре"... Авај, како често се у разговорима са лекаром могу чути овакви коментари. Код неуротског типа депресивних поремећаја постоји најдиректнија веза са морално-духовним стањем човека.

Човек пати због жалости, туге. Страда. Душа му се мучи. Наравно, ми се као лекари трудимо да олакшамо ово стање лековима, разговорима, нашим људским саосећањем у њиховом болу. Али пацијент је задовољан третманом тек онда, када започиње разговор о души, вери, о покајању. Уколико пацијент пристаје и жели ми се трудимо да оценимо симптоме болести са духовне тачке гледишта.

У случају ендогених депресија механизам је компликованији и представља разноврсни спој оних истих узрока о којима је већ било речи. Смисао страдања је у томе, како се човек супротставља душевном болу. Депресија се на различите начине прикрива. Често се испољава у облику разних телесних невоља (боловима у стомаку, главобољама, сталној несаници). Такав облик депресије се назива "замаскирана депресија". Духовна суштина код ових страдања је иста као и код других депресивних стања.

Преподобна Синклитикија Александри-ска, родоначелница општежића монахиња је говорила: "Постоји корисна туга и постоји туга која је штетна. Корисна туга се састоји у томе да тугујемо због својих почињених грехова, због грехова других, као и туга да не скренемо са пута да достигнемо савршену благодат. У томе се састоји туга по Богу. Али, и овде долази до извесног уплитања непријатеља, јер нас и он нагони на тугу, али неразумну, коју многи (наравно Св. Оци - Еп. Варнава) називају унинијем. Овај дух се изгони првенствено молитвом и појањем псалама".

У даљем тексту преосвећени Варнава (Бељајев) додаје: "Постоји једна делатност у науци о спасењу душе, која човека најкраћим путем приводи Богу. То је жалост због греха, туга по Богу... искуство потврђује и осећај благодати у срцу да је молитва са топлим сузама покајања у самоћи једини пут утехе. Истина, у почетку се лију горке сузе, љуте, а тек касније се осећа олакшање, утеха, радост. И што се даље он креће на путу спасења, у души се осећа већа радост; ти плачеш, сузе лију саме од себе, а око срца је све лепше и топлије. Велика је то тајна! Неизрециво дејство благодати!...

Међутим, постоји и друга врста плача и друга врста туге. Помодарка плаче, што нема најновији тип јесењег шешира и ципеле јој нису више у моди, што се "тамонекакав" сада удвара "тамо-некаквој", која је лепша и срећнија од ње; младић је тужан, јер је његов џепарац мали за сва задовољства која би хтео да приушти себи; жена плаче, јер је огорчена што је муж вара, а муж са друге стране - јер има неприлике на послу; лекар, инжењер, адвокат - сви су незадовољни, јер мало зарађују, све им је мало; купац је очајан због претрпљеног губитка, и тако даље и томе слично. Сви плачу и тугују, чак иако живе у раскоши и богатству, али њихова туга је за стварима од овога света. Или нешто немају или су нешто изгубили, и ево већ разлога за тугу. Дешава се да од овакве туге вену, оболевају и, чак, умиру (2. Кор. 7, 10). То је демонска туга. Она долази од непријатеља људског рода. Човечанство се мучи, стење, покушава да одагна тугу из живота, али то је немогуће без Бога." (из књиге "Мала аскетика" Еп. Варнаве Бељајева).

До депресивних неуроза долази најчешће услед животних компликација, када човеком овладава чамотиња, туга, жалост. Расположење опада, све изгледа црно, нема ничега што човеку причињава радост, а при томе га све раздражује. То се често дешава када нам се живот одиграва по другачијем сценарију од оног какав смо ми замишљали, када није дошло до испуњења наших жеља, када је дошло до неког сукоба, или када нас је овај или онај увредио....

И, ево, такав болесник иде код лекара, који му преписује, на пример, препарате који умирују и вештачки побољшавају расположење, смањују душевну патњу. Али, притом се често болесна душа уопште не лечи и од човека се само уклања бол и страдање, чији је смисао скоро увек исцелење од греха.

Суштински разлог депресивних поремећаја је по правилу опет у гресима и преступима, који су некада почињени. Свети Оци су сматрали, да иза свих душевних страдања стоји гордост човека и друге страсти. Зато, да би се човек избавио од неурозе, треба да настоји да се на све могуће начине смирава, сматрајући да је заиста заслужио више увреде од похвала. Повећани захтеви, који се нису остварили у стварном животу, увек остављају у души осећај незадовољства, жалости, огорчености, понекад туге, којој се не зна стварни разлог.

У развоју депресивних неуроза игра улогу и душевна опустошеност која је претходила овим стању, нерад и бесциљно траћење времена. Значи, да по светоотачком учењу, иза ове неурозе стоји егоизам, гордост, страст туге. Насупрот томе, истинско Хришћанство одише духом радости, наде, вере и љубави.

Прогоњено - оно не тугује, мучено - оно за све захваљује своме Творцу, уништавано - оно се моли за своје непријатеље, примајући на исти начин и успехе и срамоћења, труди се да служи Богу и иште славу од Бога, а не од људи.

Велику радост причињавају добра дела, брига о ближњима, одрицање од самога себе. "Живите тако, као да вас нема на овом свету", саветовао је својим духовним чедима богољубиви подвижник отац Алексеј Мечев.

Треба напоменути, да уколико депресивно стање траје више од 2-3 недеље, или има дневне (ујутру - лошије, увече - боље) и сезонске амплитуде, у том случају је потребна медицинска помоћ.

У складу са горе наведеним долази нам на ум једна хришћанска молитва из ранијих времена, чији текст наводи у својим делима архиепископ Јован (Шаховски):

Господе, Боже мој. Удостој ме да будем оруђе Твога мира, да тамо где је мржња сејем љубав, где је вређање - праштање, где је раздор - слогу, где је лаж - истину, где је сумња - веру, где је очајање - наду, где је тама - светлост, где је жалост - радост.

Господе, Боже мој, удостој ме да ја друге тешим, а не да мене теше, да ја друге разумем, а не да мене разумеју, да ја друге волим, а не да мене воле. Јер онај који даје - прима, ко заборавља на себе - добија, ко прашта - и њему се прашта, ко умире - рађа се за живот вечни. Амин.

 

 

<  ^  >