Син Божији
Нихилистички свет, којим господаре безбожништво и разарање, тврди да морамо веровати искључиво у оно што можемо видети и додирнути. А сада стојимо лицем у лице са Богом, Који је постао Личност и истовремено остао Бог, Бог Кога свет може и видети и додирнути. Бог је коначно открио Истину у свој њеној пуноти, а свет и даље одбија да верује у оно што види и што додирује.
Историјске књиге бележе податке о томе да је Исус Христос био разапет на Крст, и свет рачуна време у односу на Христово рођење, тј. дели време на оно пре и после Христа. Тако, сви разумни људи, ако ништа друго оно бар прихватају чињеницу да се Исус Христос родио, живео и био разапет.
Многи људи данас говоре да је Исус Христос био "велики човек", "истински хуманиста", па чак и да је био "пророк". Други говоре да је Христос још био жив када су Га скинули са Крста и положили у гроб, и да је то разлог што је касније виђен жив. Све су то покушаји да се Христос претвори у "једног од многих људи", све је то жалосно настојање човеково да измири своје безверје са Истином Божијом.
К. С. Луис, писац и оксфордски професор, пише овако о онима који не верују да је Христос био Бог:
"(Такви кажу)... Спреман сам да прихватим Христа као великог учитеља морала, али не прихватам Његову тврдњу да је био Бог". То је оно што никада не смемо рећи. Човек који би био само човек а изговорио све оне речи које је изговорио Исус не би никако могао бити велики учитељ морала. Он би морао бити или безумник - једнако безуман као и човек који за себе изјављује да је пржено јаје - или би морао бнти сам ђаво паклени. Зато морате начинити избор: или је Исус био, и јесте, Син Божији или је, пак, био безумник".
Христос је, током Свог живота у овом свету, изрекао многе речи које су откриле Његове две природе - божанску и човечанску. Христос је рекао: "Ја и Отац једно смо" (Јн. 10, 30). Тиме је лично потврдио Своју једност и једнакост са Богом Оцем. Онај који изјави овако нешто или је сишао с ума[1] или је заиста једнак са Богом.[2]
Истина да је Христос - Месија, коју су пророковали старозаветни Пророци, откривена је када је Христос ушао у синагогу у граду Назарету. Христос је тада стао међу оне који су се сабрали да би служили службу Божију и чули реч Божију из пророчких списа, и почео да чита из књиге пророка Исаије:
"Дух Господњи је на Мени; зато ме помаза да јавим јеванђеље сиромасима; посла ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедам заробљенима да ће се отпустити, и слепима да ће прогледати: да ослободим потлачене; и да проповедам при-јатну годину Господњу".
И затворивши књигу врати је служитељу па седе; и очи свију у синагоги бијаху упрте у Њега.
А поче им говорити: Данас се изврши ово Писмо у ушима вашим" (Лк. 4,18-21).
Ово је био почетак Христовог откривења Истине свету који је одбацио истину. Када Христос у синагоги назаретској објави да је Исаијино пророштво уствари пророштво о Њему и да је оно сада испуњено, окупљени у храму почеше да се гневе, и уставши истераше Га из града. Ти људи су хтели да га убију због речи које је говорио за таквом силом (Лк. 4, 32).
Христов разговор са Самарјанком на кладенцу за воду у Самарији, такође, открива истину о Исусу Христу као Месији (Спаситељу) и Помазанику Божијем, онакву какву су је прорекли старозаветни пророци. Самарјанка је дошла да захвати воде, а Христос јој се обраћа:
"Сваки који пије од ове воде опет ће ожеднети. А који пије од воде коју ћу му Ја дати неће ожеднети довека, него вода коју ћу му Ја дати постаће у њему извор воде која тече у живот вечни" (Јн. 4,13-14).
Самарјанка му одговара: Господе, дај ми ту воду да не жедним и не долазим овамо да захватам". Тада Христос открива тајну њенога срца. Он јој говори нешто што нико није знао, да је живела у неморалу са седморицом мушкараца. Она му тада одговара: "Господе, видим да си пророк".
А Христос јој даље говори: "Долази час, и већ је ту, када ће се истински богомолитељи клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају. Бог је дух; и Који Му се клањају, у духу и истини треба да се клањају" (Јн. 4,23-24).
Жена му тада говори: "Знам да долази Месија који се зове Христос. Када он дође, објавиће нам све". Исус јој одговара: „Ја сам - Који говори са тобом“ (Јн. 4, 26).
Много пута је Христос у Свом учењу објављивао своју једност са Богом: "Све је мени предао Отац мој, и нико не зна Сина до Отац; нити Оца ко зна до Син и ако хоће коме Син открити“ (Мт. 11,27). У овим тајанственим речима Христос открива своје две природе - Божанску и људску. Он, такође, откри-ва и то да је Он - Пут којим човек може да општи са Богом.
Идентитет богочовечанске личности Исуса Христа се најочитије открива када Христос пита Своје ученике шта мисле ко је Он. Христос их упита: "А ви шта велите ко сам ја? А Симон Петар одговори и рече: Ти си Христос, Син Бога Живога. А Исус одговара-јући рече му: 'Блажен си, Симоне, сине Јонин! Јер тело и крв не открише ти то, него Отац мој који је на небесима"' (Мт. 16,15-17).
Апостол Јован, ученик "кога Христос љубљаше" и који у време Христове проповеди беше још младић, јасно исповеда Истину Божијег Оваплоћења речима:
"А знамо да је Син Божији дошао и дао нам разум да познамо Истинитога; и јесмо у Истинитоме, у Сину Његовоме Исусу Христу. Он је истинити Бог и живот вечни"(1. Јован. 5, 20).
Свакоме ко чује или прочита Христове речи и сведочења Његових ученика, јасно је да је потпуно неразумно тврдити да је Исус Христос био само "велики човек" или "истински хуманиста". Свет (и сваки човек) мора да донесе одлуку: или да прихвати Христа као Богочовека или да Га одбаци.
Доношење ове одлуке укључује у себе неколико момената. Припаднику „Генерације Икс", који је доживотно унакажен Нихилизмом и његовим освајачким походом на свет, тешко је да прихвати "благу (добру) вест" (Јеванђеље) Христову као нешто стварно. У овом исквареном свету, први импулс који се јавља у срцу човековом јесте презир према свему што за себе тврди да је крајње. Али, ми морамо наћи снаге да се, у сваком погледу, издигнемо изнад овога света и да будемо довољно јаки да препознамо Бога, када нам се Он открије.
У историји свих религија света, Исус Христос је једини човек, за Кога је доказано да је заиста постојао а Који је за Себе тврдио да је Оваплоћени Бог. Све остале религије су основали људи који су тврдили да имају знање о Богу или најбољу животну философију. Али, како је толико људи поверовало једној тако храброј тврдњи?
Будући свецели Бог и свецели Човек у једној савршеној Личности, Христос је Собом постао одговор на човеково питање: "Како општити са Богом?". Христос се оваплотио, и – Бог и човек су поново у заједници!
Прорекавши да ће бити издан, разапет и да ће васкрсну-ти из мртвих, а затим и испунивши то Своје пророштво, Христос је коначно доказао да је истинити Бог. Нико никада у историји света није никада дао таква пророштва, а затим их и сам испунио.
