„Добри“ монструм

Која реч о томе на који начин разноразне напасти улазе у дечје душе

Татјана Морозова

 

... А Страшилко, он ништа није рекао.

Само не пушта, и готово.

Џ.Харис „Бајке ујка Римуса“

 

Када су садашњи родитељи још били деца, међу сваком поколењу уобичајеним играчкама плишаним медама и куцама, слоновима и мајмунима почела су да се појављују необична, али прилично дражесна бића: окате, чупаве и мекане аждајице, добри гумени тролови (натприродно биће из скандинавске митологије: див, патуљак, чаробњак или вукодлак).

Скоро истовремено су се појављивала како у цртаним филмовима тако и у продавницама играчака. Међу таквим играчкама најпознатији је постао Чебурашка (чебурек-врста пирошке). Његово име је, као и он сам, било плод неспоразума. Одрасли су га називали нестандардним. И Чебурашка је, ганутљивим гласом К. Румјанове једва изговарајући ту реч, убеђивао у право на постојање исто толико „нестандардних" звери, људи, идеја, испољавања... Тако се ненаметљиво наговештавало да све оно што се не уклапа у радносно марширајућу стварност не само што има право на постојање, него да су управо те „незнане зверчице" боље, искреније, непосредније од правилних пионира румених образа. Потом су ти пионири под утицајем Чебурашке и за Русију подједнако чудноватог крокодила схватали своје грешке и постајали још бољи. Тако се преображавала стварност.

Могло је испасти и обрнуто. Љупку аждајицу, такође из другог света, оног иза екрана, света оживелих играчака, на почетку бајке из цртаћа унеколико квари прождрљивост. Али се она поред у сваком погледу правилних лутке и меде ратосиљала тог опростивог недостатка само сладокусац и ништа више! И њена дражест до краја цртаног филма ничим више није била помућена.

Такви ликови су совјетској деци 70-их година по први пут наговестили постојање другог света, ништа горег од нашег, уобичајеног, који стално ступа са нама у садејство. Детету чију уобразиљу лако одушевљавају традиционалне играчке, чак и предмети из свакодневног живота, није нимало тешко да као сасвим стварна замисли и на први поглед чудна бића. Тим пре што му „живе слике" филма у томе помажу, читавим нараштајима стварајући истоветне фантазије. А онда је већ знатно лакше управљати таквим нараштајима, сугерисати им било шта. Истина, у почетку је у садејству двају светова стално побеђивало добро начело нашег не толико овоземаљског колико совјетског битка. То је добро било наше социјално обележје, и зато су нам се њихови Карлсон и Вини Пу приближили само захваљујући екрану с кога су проговорили гласовима наших глумаца.

Социјално и идеолошки оријентисано добро достигло је свој крајњи израз још у предратном филму о Буратину. Алексеј Николајевич Толстој (1882-1945) је на свој начин препричао бајку К. Колодија о Пинокијевим пустоловинама, када спасене лутке одлећу у Совјетски Савез, обећану земљу најновије епохе. Њена привлачна снага је таква да дрвене лутке, што су биле у ропству код злотвора, прошавши низ искушења, постају достојне уласка у нову земљу. Тако долази до коначног оживљавања неживог. За разлику од Колодијеве бајке пуне верских поука у којој Пинокио, подлежући ниским жељама, замало да се претвори у магарца на острву где се живо начело, неоплемењено моралним испољавањима, претвара у животињу.

Човек у бајкама често изгледа као полупроизвод (а код Колодија имамо буквално полупроизвод у виду цепанице) из кога може испасти како добро тако и лоше. Важно је једно: свет људи утиче на свет другачије природе. Управо у нашем свету постоје закони способни да га преобразе. Одрасли одлучују који закони управљају животом: социјални или верски зависно од тога они деци нуде моделе општења са светом. А шта ће заправо одлучити одрасли, то умногоме одређује оно што им је било сугерисано у детињству. Испада такав затворени круг. Дечје играчке увек не само да одражавају социјална, философска, духовна трагања одраслих, већ их и обликују, усмеравајући дечје мисли.

Али проглашавање закона за главни уопште не мора одговарати правом стању ствари. Зато игра помаже да се схвати шта покреће свет: објективне закономерности или представе о њима које немају ничег заједничког са стварношћу. Када је извештачени социологизаторски, идеолошки прилаз животу код нас престао да буде делотворан, промениле су се и дечје склоности. Оне тачно одговарају новим смерницама света одраслих. Оне су повезане са променама живота не само у нашој земљи, него и свугде у свету. И не само зато што су нове игре и ликови постали доступни нашој деци преко рачунара, видеа и осталог. Знатно је важније то што све то ново одговара псеудоду ховним трагањима нашег доба. Туробан материјализам је досадан. Савременом човеку би се хтело нечег жешћег, али не и уистину страшног. Као у луна-парку. То више није обична вртешка од које се само мало врти у глави, већ падови са стрмине, малтене вертикални, што као да доводи човека на ивицу живота и смрти. Али, то је само плаћена разонода. Та везан си и ништа ти се неће десити. Тако је и у играма. Осећање страха и увереност у безбедност шта ћеш боље. Ем живце заголицаш, ем останеш жив и здрав.

И у томе, на невољу, идемо у корак са читавим светом. Оно добро које се у наивним облицима проповедало у нашим филмовима и књижи-цама, почело се схватати као обележје цензурисане тоталитарне уметности, с којим не само што није штета растати се, већ што пре то боље, зато што ћемо у томе моћи да идемо „упоредо с веком". Сви су некако одједном спазили да је „живот суровији" и нема смисла деци пунити главу свакојаким бајкама.

Играчке су изгубиле благе, округле облике, постале угласте и апстрактне, могу се трансформисати не сломити! У нешто друго. (Узгред, важан детаљ. Ако би раније дете сломило играчку, то је био неповратан чин. Стварало се осећање јединствености и важности поступка: сломиш готово, нема више. Сада се јавља нова игра. Може се све изврнути нао-пачке, а онда вратити у првобитно стање; ни одговорности, ни суза сажаљења, чак те занима шта ће испасти.) Све то није упућено срцу већ разуму, што се савременом човеку чини важним. Па нека се од малих ногу навикава да преправља свет по својој жељи. Само како ће онда моћи да прихв-ати Божанску Замисао? И тако се неприметно, мало-помало, ма ко ће озбиљно прихватити помисао да се кроз неке тамо играчке човек може заувек одвратити од вере, изазива поверење у представнике друге стварности, жеља да се са њима општи, да се тиме стиче задовољство, а после да се све то прихвата као већ одавно познато и ништа страшно. У светлу тих дражесних „стравица" строга једноставност Православља може се учинити претерано аскетском, лишеном гипкости живота, досадном и незани-мљивом...

Опасне су не само нове врсте играчака, агресивне, изобличене гримасама, мрачне не само наизглед већ и у суштини, него и промењене старе, традиционалне. Не тако давно, нагрнуле лутке што демонстрирају тајне женског тела изгледа да су већ додијале и девојчицама и њиховим родитељима, али је сама чињеница невероватне популарности тих „барбика" врло упадљива. Разара се породица као вредност, и уместо лутке-детета, појављује се лутка-друга- рица која оличава и обликује маппу девојчице о себи у будућности. Лутка-беба, лутка детешце била је из истог света из ког и девојчица: играјући се, она је опонашала маму. Кога то опонаша девојчица облачећи и свлачећи јефтину пластичну плавушу бујних облина?

У игри се обликују и остварују не само моралне представе о свету, већ и само доживљавање света. Некада је међу студентима била популарна игра домаће израде „Монопол" где се могао „купити" хотел, биоскоп могло се мало играти „њиховог" живота. Сада се та игра јако подмладила, постоје варијанте за децу разног узраста, а нове реалије нашег живота чине разумљивим економске термине који су се некада чинили тако сложени. Са становишта прагматичних одраслих, игра уводи дете у свет бизниса, учи га да се не боји пропасти и банкротства. То је игра. Што пре се научи и навикне, то ће му лакше бити касније, научиће да не очајава и улази у нов посао ако му стари пропадне. „Посао" се сада по правилу схвата као комерцијални подухват. Он је изворно лишен било каквог морално-философског садржаја. То није служење узвишеним циљевима, то је само врста зани-мања. О каквим ће се то узвишеним циљевима моћи разговарати са бизни-сменима одгојеним искључиво на комерцијалним изразима?

Уместо „живих" коцки игра „Менаџер", где је облик замењен појмом, док се садржина тог појма тумачи произвољно, полазећи од сопствене представе. Као да није познато да претерани рационализам богаљи детету душу. Оно се не приближава животу, не препознаје га, оно имитацију делатности прихвата као саму делатност.

У тим играма нема места за чудесно „одједном", неочекиваност што бане у живот и промени га. Није без разлога за Пушкина случај био „моћно и тренутно оруђе" Божје Промисли. Док овде све зависи само од тебе, ти си ковач своје среће итд. Дете се навикава да себе осећа као јединог творца сопствене судбине, где све зависи од његове спретности, сналажљивости, снаге. Једино што може дати импулс послу то сте ти и твоја воља.

Игра је из начина спознаје живота постала некаква припрема за делатност која се опет само њоме и ограничава. Успех у послу замењује живи живот, претварајући га из служења у самопослуживање у свим испољавањима.

Прерано рационалистичко одрастање погубно је за личност, зато што се све што се не уклапа у логички условљене представе или напросто брише из свести, или стиче неадекватне, дивље у буквалном смислу облике. Вазда будан и бодар разум рађа чудовишта.

Човек, навикао да се осећа господаром своје судбине, све промене које се с њим мимо његове воље десе прима као објективно непријатељске. Он чини све да би изборио победу, а неко зао, несхватљив, све време „штети".

Свет као да се изнова насељава злим дусима, али против њих се више не може као пре једноставно подићи спасоносни крст. Та вере нема. Али зато има осећања да је свет непријатељски. И ако си сам творац свог живота, онда сам и мисли шта ћеш с тим злом. Најбоље, најисплативије би било с њим се договорити. Или да њих позовеш код себе, или сам пођеш онамо.

Савременим средствима рачунарске графике најмлађој деци се приказује како је лако (или не лако, већ могуће) доспети у други свет. Као што су некада, по успелом изразу В. Распу-тина, изгазили црту између добра и зла, шећкајући се тамо-амо, тако се и сада подлокава граница између светова нашег и туђег. Туђинство тог света не одређује његова другачија природа, већ неподељена владавина зла у њему. Ту-ђи свет сасвим је потчињен господару таме. С њим се може „договорити" само прихватањем његових услова, извршавањем његових жеља. И први ко-рак није страшан. Прво упознавање не одбија: бића тог света су тако дражесна, рундава, окицаста. Она стижу из дечјих емисија на телевизији, из цртаних филмова, из продавница играчака. Она навикавају на себе, да ни даљи кораци не би били страшни.

А онда се мења и морална оцена. Аждаје, ратоборна бића, одувек су сматрана за непријатељска човеку, сам њихов спољни изглед био је одвратан, доносила су опасност, требало их је победити и учврстити људску и божа-нску истину. У том смислу царевић Иван који одрубљује главе Змају-Гориничу, и свети Георгије Победоносац штоно убива аждаху, изводе подједн-аке подвиге. Међутим, у доба слабљења вере увек се развијају романтичне представе о злу. Оно постаје привлачно. Нерелигиозна свест не може да види пројављење Божанске Љубави што људе спасава кроз разарање облика живота који су, премда уобичајени, ипак погибељни. Свакодневна свест се буни против спасоносности „потреса, помора и глади", свакако да се бојимо огњеног прочишћења. Наша омлитавела свест чак и слабија дејства Божје деснице схвата као неправедну казну. Против тако схваћене власти Бога тражићеш савез с било киме, са силом супротном Богу. И хтело би ти се да видиш управо људски разумљива пројављења силе, спољне моћи претеће размере или лукавство, али увек способност за активне, агресивне радње. Тако се објективно зла сила и њена испољавања ехватају као наклоњени човеку. У почетку му оне „служе", олакшавајући овдашњи живот, да би га потом заувек упропастиле у вечном животу.

Нечисте напасти нам у овом или оном виду улазе у кућу, њихов изглед постепено губи привлачност, али некако се већ навикосмо и не застрашују нас сва-којаке нинџа-корњаче, премда оне сасвим одговарају правом изгледу злих духова, како је о њима говорио преподобни Сера-фим Саровски: зли дуси су тако огавни да их човек не може видети и остати жив. А већ смо штошта „видели", и кад смо већ остали живи, онда не би требало да се добровољно дотичемо свега тога ни у игри, ни у животу.

Хришћанство је савременом човеку тешко, супротно је његовим психолошки-душевним испољавањима, његовом индивидуализму који је једна од главних особености нашег карактера, али тим су привлачније „незнане стазице" на којима се наилази на „незнане зверчице"...

Игра је одувек имала сакрални значај, има га и сад. Само се уместо тријумфа добра у игри испољава привидни тријумф других сила. Као и у животу. Сучељавање почиње од самог почетка, од облика звечке коју родитељи купе. Макар би они требало да схвате да у животу нема ситница.

Лако је залепити се за зло. Оно може потпуно држати. Што је више братац Зекоња из Харисове бајке желео да се одлепи од Смоластог Страшилка тиме се, рекло би се, јаче прилепљивао. Међутим, лукавство братца Лисоње, који је ту играчку-варку смислио зарад Зекоњине пропасти, на крају крајева се окренуло против њега самог. „Лисоња шчепа Зекоњу за уши и добрано га протресе. Страшилко се одлепи и отпаде". Схвативши да је долијао, Зекоња се јако потрудио, испробао много начина да се ослободи. И успело му је.

Само треба умети препознати зло и усхтети да га се ратосиљаш.

 

 

Тројице Сергијева Лавра - "Играчка двадесетог века"

 

Са руског

Сава Росић

 

преузето из специјалног броја "Истине",

зборника посвећеног демонизацији деце,

број 2. 2005.

 

 

 

 

^