Православно схватање музике  

 

У прелепој молитви коју изговара свештеник приликом освештавања воде (на Богојављење, уочи крштења, итд.) укратко су изложена неизрецива и чудесна дела Божја, почев од стварања света до спасења човека, поробљеног грехом, смрћу и ђаволом. Премудрост Тво-рчева сав свет је створила као храм испуњен песмом склада и спокоја. "Музика сфере", а којој су говорили древни мудраци, управо и јесте вечна хармонија и лепота која краси космос и због које, када је из непостојања све приведено у постојање, "пјеваху заједно све звијезде јутарње и синови Божји кликоваху" (Књига о Јову 38.7).

Иако је човек одступио од Бога и здружио се са смрћу и тамом, Господ га није оставио. Послао је Свога Јединородног Сина да га спасе и преиороди. Први Адам, који је у рају славио Свету Тројицу песмом захвалности, изгнан из раја почео је да јеца и рида, због чега Свето Писмо, сведочећи о људском страдању, назива наш свет "долином суза"... Господ Исус Христос, као Нови Адам, запевао је песму Богу Оцу још лепше и умилније: сав Његов живот на земљи, испуњен љубављу према човеку и бригом за спасење људских душа, није ништа друго до песма о доброти и милости Божјој.

И Старозаветна и Новозаветна Црква увек су песмом славиле величанствена дела Оца и Сина и Светога Духа, радовала им се и кли цала. Када је јеврејски народ на челу са Мојсијем избегао потеру фараонове војске и по суву прешао кроз Црвено море, Израилци су певали: "Сила је моја и пјесма моја Господ, Који ме избави; Он је Бог мој и славићу Га; Бог оца мојега, и узвишаваћу Га" (II Мој. 15,2)...

У песми је Мојсеј набрајао народу доброчинства Божја, да би их се заувек сећао и благодарио свом Творцу (V Мој. 32,1-13)... Мајка пророка Самуила, Ана, по рођењу сина кога је добила након дуге неплодности, на сав глас је хвалила Животодавца... Три побожна младића, која је Бог избавио из ужарене пећи где су бачени због своје вере и одбијања да се клањају лажним боговима, песмом су хвалили Господа зато што их је заштитио (Дан. 3,24-90).... Пророци Божји, какви су Исаија, Авакум и Јона песмом су најављивали да ће доћи Син Божји и избавити свет...

Нови Завет је пун песама радости и благодарности Богу јер је Господ заиста постао Човек да би људи посгали усвојена деца Божја. Свети Захарија, отац Јована Крститеља, клицао је када му се родио син који ће бити Месијин Претеча (Лук. 1, 67-79)... Пресвета Богородица испе-вала је најлепшу библијску песму славећи Бога Који ју је удостојио да роди Његовог Сина (Лук. 1,46-54)...

Свети Симеон Богопримац, стари и мудри Јеврејин, примивши на руке Детенце Христа, тихо је заблагодарио због јављања у свету Онога Који је свет створио (Лук. 2. 29-32)... Кад је рођен Исус Христос, у Витлејему су пред пастирима појали ан-гели; иста она прелепа и силна бића која Бога славе на небу (Ис. 6. 2-3), пастирима и свему свету јављали су: "Слава Богу на висини, и на земљи мир, међу људима добра воља" (Лук. 2. 13-14).

Тридесет три године након првог Божића Христос је, јашући на магарцу, улазио у Јерусалим да би Себе принео на жртву за спасење људи; Његови ученици су песмом славили Учитеља помињући чудеса Христове доброте и милости (Лук. 19,37-38)...

После Тајне Вечере, на којој су се Апостоли први пут причестили Телом и Крвљу Господњом, Спаситељ је, скура са њима. отпевао хвалу Свом Небеском Оцу (Мат. 26,30; Марк. 14,26), а затим пошао у Гетсиманију да се помоли пред Распеће и сачека Свог изда-јника, Јуду... Када је Христос устао из мртвих, Његови следбеници су пуна срца и свакога дана певали и клицали: смрт је била побеђена, грех је изгубио силу, а ђаво је утекао посрамљен са великог бојног поља између Добра и зла, Светлости и таме, Истине и лажи.

Из истог разлога Апостол Павле пише Ефесцима: "Певајте и појте Господу у срцу свом. Захваљујући свагда за све Богу и Оцу у име Господа нашег Исуса Христа" (Еф. 5,19). Колошанима поручује да хвале Бога у "псалмима, химнама, духовним песмама" (Кол. 3,16). Док је био у тамници са својим сарадником Силом, Павле је песмом славио Творца, а сужњи су га слушали (Д. Ап, 16, 25), након чега је дошао ангео и све их ослободио... И тако даље: много је примера који, сваки лепши од лепшег, сведоче снагу песме побожних људи.

Једна од највише употребљаваних књига Светог Писма је Псалтир, коју је углавном испевао Свети Цар и Пророк Давид. То је књига молитава и благодарења Богу. Надахнута Светим Духом, она је руководила многе потоње песнике и композиторе Цркве да напишу химне Светој Тројици. Сам Давид је познат као певач и песник. Још у младости, док је био дворјанин цара Саула, блажио је душу овог потоњег свирањем у жичани инструмент и милогласним појањем. Слушајући Давидове мелодије, Саул, кога је узнемиривао зли дух, смиривао се и одмарао (I Сам. 16, 23). Из овог случаја јасно је да дејство побожних мелодија јесте умирујуће, успокојавајуће...

Појање у Цркви има неколико особина које су неопходне, јер је она израз молитвене свакодневнице Народа Божјег. Оно је, пре свега, славословље Богу на које је човек, скупа са својом старијом браћом ан-гелима, призван. Свети Василије Велики каже: "Може ли бити нешто благословеније него на земљи подражавати појање светих ангелских хорова, журити на молитву у рану зору, обожавати Створитеља химнама и духовним песмама... Стање душе у којој је радост, а не туга, јесте БЛАГОСЛОВ ЗАДОБИЈЕН ПОЈАЊЕМ ХИМНИ".

Свети Атанасије Велики вели да кроз појање "у души настаје немир, грубост и неред и разгони се туга", а Свети Нил Синајски сведочи да "ПОЈАЊЕ успављује СТРАСТИ И УМИРУЈЕ ТЕЛО". Ко се певањем молитвено очисти, из духовне битке са демонима излази непобедив, напомиње Свети Јован Лествичник. Према Светом Павлу, певање у нама васпитава побожност и страх Божји: "У свакој мудрости учите и опомињите један другога псалмима, химнама, духовним песмама" (Кол. 3,16).

У храму и дому певати треба с пажњом, јер стојимо пред Христом, Богородицом и Светитељима. То значи: НЕ БИТИ ни МЛИТАВ, НИТИ РАСЕЈАН, али ни НЕ ДЕРАТИ СЕ и ВИКАТИ. Према Јеремији Синајском, ритам и мелодија песме треба да буду стални и складни, да би се речи химни могле чути и допрети до свести оних који се моле.

Човек је најдраже створење Божје и његово срце треба да је храм Господњи. Грађени смо складно и лепо, па имамо све дарове који су нам потребни да бисмо славили свога Творца. По Светим Оцима, ЉУДСКИ ГЛАС ЈЕ НАЈСАВРШЕНИЈИ ИНСТРУМЕНТ. Зато је Православна Црква, за разлику од западних, кривославних, које теже за сиољним ефектима, забранила употребу инструмената у храму. Глас појаца побуђује пажњу и бодрост, док инструменти изазивају осећања и расположења која су често неповезана с молитвом... Наредна особина пра-вославног појања је једногласје (монофонија). Сви Хришћани су позвани да у вери и животу буду ЈЕДНО са Христом и међусобно, да имају једно срце, једну душу, један ум. Иако многи певају, ЈЕДАН ГЛАС се чује, пошто смо једнодушни, каже Златоусти Јован, патријарх Цариграда. Вишегласно хорско појање "увоз" је са Запада, и оно у нас није изворно. Православна песма смирује и очишћује човека, а вишегласна у њему буди нездрава телесна узбуђења и мисао му одводи од молитве. Црква је вековима од својих певача тражила озбиљан и усредсређен живот, сматрајући га предусловом правог и здравог слављења Бога у Тројици.

Литургијска, богослужбена уметност, која се пројављује у свим службама Православне Цркве је, како вели отац Павле Флоренски, СИНТЕЗА СВИХ УМЕТНОСТИ. Поред појања и звона, које су црквена музика и позиви на молитву, ту је и архитектура храмова и олтара, фрескопис и иконопис - сликарство Цркве, књижевност химни и животописа светих, уметност свештеничких одежди, па чак и мириса (тамјана, рецимо). Као што је, сам по себи и сам за себе, свако од нас осуђсн на смрт и пролазност, а у Цркви, причешћен Христом и у заједници са осталим Хришћанима, назначен за вечни живот и вечну радост, тако је и свако људско стваралаштво, одвојено од Бога и Цркве, осуђено на пролазност и трошност. Унето у храм, освештано и умивено благодаћу Божјом, оно постаје око кроз које у наш свет нетремице гледа лепота Небеског Царства, и зато вечно, непролазно. Сваки уметник трага за непролазношћу свог дела и сваки жели да изрази суштину стварности, онако како је он види и доживљава. Па ипак, једино је православном човеку дато да у својој уметности, кроз молитву, пост и Причешће, Свете Тајне и Свете врлине, упозна Пут, Истину и Живот, Господа Исуса Христа. То потврђује исконско искуство Цркве.

Савремени руски научник, еколог и писац, Фотије Јаковљевич Шипунов, управник лабораторије за истраживање биосфере у Академији наука СССР, годинама је изучавао утицај који на своју околину врше православни храмови и манастири. Ево шта он вели о исходима својих огледа: "Манастир је небоземни појам. На манастире се непрекидно спуштају зраци небеских сила које оживљавају. Тамо гори небески огањ. Штавише, то се може проверити и помоћу савремених физичких инструмената. Чак и тамо, где су остали само темељи срушеног манастира, у време великих празника, уз помоћ инструмената, може се чути Литургија". О звонима, тим радосним гласницима црквених празника, весницима васкрсења и утехом за тужне, звонима која прате живот Хришћанина од рађања до смрти, Шипунов каже: "Звоно није толико творевина људског колико Божијег ума. Ниједан математичар није у стању да израчуна формулу звона, нити једначину његовог звоње-ња. Покушавали су и Флоренски, Ојлер, али нису успели. Ја верујем да је звоно створено уз помоћ Божјег откривења. Исто као што је само тако могуће насликати добру икону. Тако је 12-октавна звучна сим-фонија звона која су звонила у великим манастирима какви су Задон-ски, Данилов, Спаски, на растојању од седам километара, према подацима мерења - СТЕРИЛИСАЛА СВЕ ПАТОГЕНЕ ОРГАНИЗМЕ. Они не могу да издрже осцилације ултразвучног дијапазона, а ултразвук је веома снажан енергетски извор којим се могу сећи стабла, разбијати цигле. Пре дванаест година изтраживали смо околину Јелеховске саборне цркве, у време Ускрса. Кад је звонило велико звоно, уништаван је вирус грипа. Све епидемије која су наилазиле са Блиског истока на југ Старе Русије, у таласима су обилазиле рејоне у којима је било смештено много већих манастира, цркава - где је било много звоњења. Дакле, симфонија звона их је одбијала, уништавала..."

Црква никада ништа не препоручује, нити забрањује из морал-истичких, пуких људских разлога, него на основу Божјег откривења о природи човека и космоса, као и о начинима да човек и космос уђу у заједницу са Богом. Музика сама по себи није штетна. Она је штетна и погубна тек ако човека од Христа удаљава и приближава га демонима. Како вели грчки мислилац Каварнос права, православна музика је "средство Богослужења и обожавања; а на другом месту је средство за сопствено самоусавршавање, за неговање човекових виших мисли и осећања, као и средство одбране и чишћења од његових нижих, неиожељних мисли и осећања."

У Христу, Речи и Смислу човека и свемира, зазвучала је најлепша мелодија коју је човечанство одувек жарко желело: мелодија Царства Небескога.