Господе, па шта ја то радим?

 

Као и сви млади, понекад смо чинили глупости и наносили несвесно зло и себи и другима. Тада сам први пут постао свестан Бога. Кад год би неко од нас нешто лоше учинио лоше би му се и вратило, а ако би учинио добро враћало би му се добрим. По Божјем образу, човек је упућен ка чињењу добра, али по склоности греху, више чинимо лоша дела. Зато човек треба стално да бди над собом и да се исправља.

Али, док све нисам схватио, ја сам још доста времена пролазио кроз лавиринте рокенрола и "савременог" начина живота и мишљења. У љубави смо сви у генерацији доживљавали углавном промашаје. Једноставно нешто у том савременом погледу на љубав није ваљало, а шта је то нико од нас није знао. Нико од нас није знао зашто наше љубави нису трајне, већ су биле као конзерве пива. Кад се пиво испије и пријатност телесна прође нестајало би и сваке радости у пиву.

То је, наравно, љубав без Бога. Тада се могло прочитати у новинама и следеће тврђење неких америчких психолога: "Данашња деца се од малих ногу уче, а и то им је главни будући задатак, да буду добри купци потрошачког друштва." И заиста, свуда око нас је настао систем вредности где су се људи ценили по патикама, одећи, колима. Ако је неко био духовно пуст као сахарска пустиња умишљао је да ће светским "крпама" и модом успети да то надокнади. Нажалост, духовна беда се не лечи на тај начин. Зато су се ти људи почели издвајати из своје средине бежећи у кафиће и на при-ватне журке где се скуљало тзв. крем-друштво. То друштво које је живело у свакојакој заблуди свој процват код нас је доживело појавом NEW WAVE-а у музици.

Мене тај талас није одвише занимао јер сам већ одавно носио дугу косу и слушао хеви-метал. Дуге косе су за нас рокере тада биле некаква паганска божанства. Буквално речено та коса је била наш идол кога смо несвесно носили на глави. Ошишати косу која је најчешће допирала скоро до пола леђа било је за многе од нас слично самоубиству. Данас то можда рзгледа чудно, али уистину је тако било.

Свако је од рок публике имао неку своју омиљену рок-групу и знао је буквално  сваку реченицу коју је неко од чланова групе изговорио у неком страном рок-магазину, а коју је наша штампа објавила.

Ево шта о томе каже Мик Џегер и како се он сналазио у свему томе:

 

- Како си ти, после свега, успео да останеш сталожен и  равнотежен?

 

- Човек или јесте или није сталожен. Трећег нема. Он не може увек да буде на некој површини која пружа савршену сигурност. Мора кад-тад дубоко да зарони у живот,  илом прилика. Не може увек да буде сталожен. Сцена и студио умногоме помажу човеку да се ослобађа својих неуроза. Песма је експлозија свега оног што се скуни у грлу. И због тога он вришти и урла у песми.

Многе неурозе настају сасвим беспотребно: због неостварених жеља, због болесних амбиција итд.

Ето због чега људи чезну да постану толико популарни! Чему та смешна такмичења по топ-листама налик на трку пацова са чељустима широко отвореним и спремним да гризу? Та неутољива жеља да им се сви диве, да их обожавају због њихових физичких и духовних вредности. Све је то врло бизарно и излишно.

Онда наиђе тренутак кад застанеш мало па помислиш: Господе, па шта ја то радим?!

 

Све је то ОК - кад имаш 17 година, јер тад још не знаш много ствари. Желиш само да будеш популаран и да се допаднеш свим девоја-кама на плажи. Али касније једноставно мораш да промислиш: због чега људи у ствари јуре за славом. 

 

- Да ли би још једном живео исти живот?

 

- Не, свакако не....

 

- Како је дошло до реализовања идеја о снимању плоче "Захтев његовог сатанског величанства" (Their Satanic Majesties request)?

 

- "Било нам је већ досадило оно што смо до тада радили. Желели смо промену, нешто ново и свеже. Морам признати да мислим да је ово једна од бољих песама из тог периода."

 

- Било како било, ти си увек имао неку девојку поред себе. Шта за тебе значи и једва дужа веза?

 

- Сматрам да за једног музичара није ни најмање пожељно да се везује за породицу и кућу. Он за то нема времена. Али, исто тако мислим да жене играју велику улогу у животу музичара. Ја своју девојку увек водим са собом, на турнеје и концерте. Једноставно, не могу да останем дуже времена у кући, као што то чини, на пример, Дејвид Боуви.

 

Ово су неке од изјава Мика Џегера и Стоунса. Издвојио сам их јер их је у то време наша омладина сматрала тачним и реалним.