Рокенрол повезује магију и музику
С проналаском и све већим ширењем прво фонографа, а потом и радија (или "бежичног", како су га најпре називали), популарна му-зика какву данас знамо почела је да достиже своју пуну зрелост. С изузетком џеза, међутим, до педесетих година је углавном, директно или индиректно, стизала из мјузик-холова. Такву музику су изводили такозвани певачи сентименталних песама, попут Бинга Крозбија или Френка Синатре, а магијских елемената је у њој било јако, јако мало, ако их је уопште и било.
Џез је, с друге стране, садржавао такве елементе и као такав је у одређеним круговима од самог почетка сматран за "суб-верзивни елемент". Али, остао је по много чему префињен, нешто за шта морате да имате "добар укус", а његови магијски елементи су често били у савршеној противтежи са интелектуалним захтевима које је постављао. Стога, мада популаран, није својом магијом опчињавао узастопне генерације младежи као што је то након кратког времена почео да чини рокенрол. Са рокенролом, прадавна повезаност магије и музике била је у потпуности поново успостављена, покренула је огромну индустрију и одиграла пресудну улогу у еволуцији савремене културе Запада.
Одавно је познато да рок вуче корене махом из црначке музике америчког Југа - из духовне и верске (gospel) музике, из џеза, блуза, ритма и блуза (rhytm and blues). Мање је познато да су све ове музичке форме потекле из система верских уверења општепознатог као вуду (voodoo). Ако је црначка музика "мајка" рока, вуду је свакако његова "бака".
„Године 1517. шпански мисионар Бартоломео де лас Касас је, сажаливши се много на Индијанце који су остављали кости у пакленим јамама антилских рудника злата, предложио шпанском краљу Карлосу V план увоз Црнаца, како би и они добили прилику да оставе кости у антилским рудницима злата."
Тако је, према Хорхеу Луису Борхесу, хришћанско милосрђе и сажаљење било надахнуће за почетак трговине робљем између Африке и недавно откривених двеју Америка. Године 1518, у нову шпанску колонију на Карибима доведена су прва три роба из западне Африке. Трговина робовима - такозваном "црном слоновачом" - врло брзо се развила у запањујуће уносан посао и раширила по унутрашњости Северне и Јужне Америке. Тако су 1526. стигли и први црни робови на територију која је касније постала континентални део Сједињених Држава.
Људи су отимани из својих села на обалама Африке и присилно транспортовани преко Атлантика, лишавани свега сем, ту и тамо, чланова своје породице; и од њих су, углавном, били растављени одмах по доласку у Нови свет. Већина робова је од свог некадашњег живота успела да задржи једино своју религију. Та је религија била у великој мери анимистичка, а њено средиште је било шаманистичко призивање мноштва божанстава из природе, по чему је прилично слична прехри-шћанским религијама паганске Европе.
Бубњеви, игра, ритмичко бајање, а понекад и опојна средства, употребљавали су се за постизање стања транса, или "поседнутости" духовним бићима. На језику племена Фон, које је живело на подручју некадашњег Дахомеја,[1] реч Воду је означавала "бога природе".
