"Тешко вама који се смејете..."
Лак и опуштено-површан однос према животу постао је болест нашег доба. Безбрижни и самоугађајући амерички "стил живота" постаје норма и код нас: свуда се запажа одсуство озбиљности, дубине, нарочито у средини размажених, егоистичних и испразних младих људи. Упечатљиво испољавање овог духа јесте подругљивост која је постала толико распрострањена и толико уобичајена, да се већ одавно не доживљава као нешто грешно.
Ту се могу убројати и луцкасто-безобзирне изјаве свакојаких водитеља телевизијских емисија и духовитости пародичара, свакодневне анегдоте. Смех користе и политичари да би их слушаоци, гледаоци и бирачи лакше прихватили.
О каквим год се стварима радило у разноврсним програмима и текстовима електронских и штампаних медија, и то не само омладинских, све се обавезно зачињава шалом и спрдњом. При томе то је један нарочит смех: то није доброћудни осмех, није паметна иронија, није "смех кроз сузе", па чак ни уништавајући сарказам. То је тупи, бесмислени смех праћен оним што се у жаргону назива "феноменално". Ставити минђушу у пупак је "феноменално". Старица је пала на земљу - то је опет "феноменално". Неком су смрскали главу тако да је мозак прснуо на све стране - то је такође "феноменално".
"Анегдотски смех" којим се смеју пред телевизором, на улицама, у по-зориштима, на забавама и журкама, смех којим "весели и духовити" људи лако засмејавају своје ближње, подсмевају се слабостима и људском до-стојанству, савести и гресима, ради увесељавања и заборављања туге, без смисла и разметљиво засмејавајући друге, све је то символ болести духа - греховна страст.
Нажалост, подругљивост је прилично широко распрострањена данас и у црквеној средини. Чак и међу свештенослужитељима, монасима, васпитаницима (као и професорима) духовних школа, као и међу "савременим богословима". Ови последњи су се сетили да искористе смех приликом из-лагања православног учења, ради бољег "усвајања" градива, као на пример, ђакон Андреј Курајев. Воле да се подсмехну ови "савремени богослови" и "православним маргиналцима", "иененистима" и "есхатоложницима" (како их они подсмешљиво називају) који иступају против личних кодова и других пројава апостасије.
Подсмевање истини је црта последњих времена. Како је говорио западни религиозни философ Кјеркегор (1813-1855): "Када би Христос дошао у наше време Њега не би предали смрти, већ би Га једноставно исмејали". Било је време када су мученици умирали, сведочећи јавно о правди Божијој. Данашња пак идеологија понизила је и исмејала човека да би уништила истину.
Тако су у совјетско време покушавали да убију смехом религију, објављујући хумористичке часописе Безбожник и Антирелигиозник.
Хитлер је говорио: "Више волим да од неких не правим мученике. Довољно ми је да их прикажем као најобичније злочинце. Ја скидам с њих маску пристојности и, ако је то недовољно, показујем их пред свима како су смешни и ништавни". Иза ових изјава не можемо а да не чујемо глас Ничеа, омиљеног Хитлеровог писца који се у свом Антихристу овако обраћа "богословима", то јест, "онима који верују у Христа": "Зар ви мислите да ћемо вам дати да постанете мученици за вашу лаж?" (Овде говори сам ђаво, замењујући истину лажју, а мученике злочинцима). Блажени прогнани правде ради - теши нас Господ - Блажени сте кад вас узасрамоте и успрошне и рекну на вас свакојаке рђаве речи, лажући, мене ради.
Православни психијатар Н. Гурјев дејство смеха у односу на оно поводом чега он настаје, пореди с дејством преврнутог двогледа којим се посматрају предмети: они се удаљавају и смањују се. Све на шта је усмерен смех поста-је мање значајно и однос према њему постаје лакши. Смех једнако умањује и добро, и зло. Ако се подсмехнемо нечему добром, оно као да престаје да буде добро и трудити се око његовог стицања нема више великог смисла. Ако је смех окренут према злу и оно постаје мало, невино, делује да није нимало страшно, да не вреди не само да се човек против њега бори, него чак да се од њега уклони или једноставно да га се чува.
Шта носи у себи смех? Прво, човек склон подсмевању, свесно или не-свесно, јако осиромашује свој живот, избацујући из њега озбиљне бриге и велике радости - све је плитко, све је ништавно, ништа не завређује озбиљну пажњу. Друго, човек привремено себи олакшава живот, јер све оно ситно и безначајно доживљава као лако. И најзад, треће, подругљив човек себе, умањујући својим подсмехом оно што се збива око њега илузорно уздиже у властитим очима.
У споју са снисходљивошћу подсмешљивост образује ону уједначену и споља невину црту карактера која се обично назива ироничношћу, која нема за циљ да узбурка околину, већ пре да с подсмехом констатује њену маленкост и безначајност у поређењу са замишљеном несумњивом величином ироничног човека.
Исмевање (ироничност), ругање и хумор праћено је осећањем духовне опустошености. Човек после напада смеха постаје доступнији било каквим негативним утицајима, постаје лако рањив. Зато је одавно примећено да иза смеха, нарочито код деце, следе сузе.
Наличје подсмешљивости је отуђеност. "Пакосни" смех није од Бога. Подругљиви осмех, сарказам вица - то је пародија еванђељске соли мудрости. Крајња граница духовне нечистоте смеха је "хомеровски кикот", грохот...
"Шалу - истиче архимандрит Рафаил Карелин - најчешће не рађа доброта, већ нешто сасвим супротно: охолост и садизам. Понижавајући чове-ка у шали, ми под изговором доброћудне игре пружамо задовољство свом суровом срцу. Зато шала искључује човека из духовног живота".[1]. Шала је стварање лажног света, света карикатуре, што значи, света демона зато што је отац лажи ђаво.
"Постоје два смеха: светао и мрачан - размишља о истом архиепископ Јован Шаховској - Они се одмах могу распознати по осмеху, по очима онога који се смеје. Он се може разликовати по духу који га прати: ако нема лаке радости, префињеног зрачења које смекшава срце, смех није светао. Ако је пак у грудима тврдо и суво, и осмех се криви, то је прљави смех. Он настаје увек после вица, после неког подсмевања хармонији света. Искривљена хармонија света криви човекову душу и то се изражава у кривљењу црта лица".
По учењу Светих Отаца, непристојни смех је знак сластољубивог ср-ца, душе слабе и плашљиве; смех се рађа од демона блуда, од таштине, дрскости и презасићености; смех расипа благо скупљено у души, удаљава од благодати Господње, убија сећање на смрт, утиче на заборав Страшног суда. Човека који се смеје Свети Оци сматрају немарним и небрижним у духовном животу.
"Ништа нас не чини толико саучесницима света, и оне који живе у свету, и оне који су у свету предати пијанству и блуду, и не удаљава нас толико од блага премудрости и сазнања тајни Божијих, као подсмевање и преслободно лебдење (кружење) мисли" - поучава преп. Исак Сиријски. По његовим речима, "духовитост речи хлади у души пламен љубави према Христу" {Подвижничке беседе, беседа 68).
"Ако се ништа тако не слаже са смиреноумљем као што је плач - учи преп. Јован Лествичник - без сумње ништа му толико није супротно као смех" (Лествица, Беседа 7).
Подругљивост осуђује и Свето Писмо. Као пример може се навести прича о Хаму који се подсмехнуо голотињи свог заспалог оца, праведног Ноја (видети:Пост. 9,21-23). Овај Хамов грех је повукао са собом проклетство за све његове потомке (видети.Пост.9,24).
Христос назива блаженима не оне који се смеју, него оне који плачу, говорећи: Блажени који плачу, јер ће се утешити (Мт. 5,4). Тешко вама који се смејете сада, јер ћете заридати и заплакати - говори Господ (Лк. 6,25). Заплакаћете зато што ћете видети да сте применили Богом дату способност радовања не на оно за шта се може применити, већ на оно што је достојно муке. "Смехотворци у будућем веку ће се постидети и у време весеља ће заплакати и заридати" (св. Димитрије Ростовски).
Ако човек пази на себе, осећа страхопоштовање пред тајном живота, он ће пазити како на сав свој живот, тако и на свој смех. Чак ће и на свој осмех пазити пред Богом. И све ће му бити чисто и јасно.
Предање Цркве говори о томе да се Господ Исус Христос никада није смејао, али у Светом Писму налазимо да је проливао сузе (Јн. 11,35).
Ггаавна брига Светих Отаца који су нам утрли пут подражавања Христу, био је напор покајања и самоисправљања. Зато су они избегавали смех и односили се пажљиво према плачу као према суштински најнеопходнијем делању. Они су плакали не само за себе, за своју душу, коју су често називали "мртвацем", него и за цео свет, за све људе. У свету је толико много јада да је хришћанину тешко да се безбрижно смеје, заборавивши на туђи бол. Преп. Јустин Поповић у својој исповести "Срна у изгубљеном рају" каже:
"У мени је разливена нека магнетна сила туге. Она неодољиво привлачи све тужно у свету и слаже га у мом срцу. Зато сам ја најтужнија од свих створова. И у сузама мојим је бол за сваког... Не смејте ми се, о подсме-шљивци! Ужас ме обузима на помисао да на овом тужном свету постоје створења којима је смешно. О проклети дар! Смејати се у свету где врви од туге, где извире бол и бесни смрт. Какав жалостан дар!"
