Свето Писмо, моногамија и моноандрија

 

Свето Писмо је књига која одобрава полну љубав мушкарца и жене, називајући је, нимало случајно, ПОЗНАЊЕМ (1. Пост. 4,1), јер управо у том сједи-нењу могуће је сусрести вољеног на тајанствен и узвишен начин. Али, љубав мушкарца и жене је БРАЧНА, и МОНОГАМНА, МОНОАНДРИЧНА. Ако је таква, прожета узајамном верношћу, она заслужује сваку похвалу. Зашто? Управо зато што је основно откривање Личног Бога свету да је човек личност, да није променљив и заменљив у разним врстама игара моћи и потчињавања.

Твоја жена је твој избор и твоја радост; уживај у њој - Господ то благосиља: "Благословен да је извор твој, и весели се женом младости своје, нека ти је као кошута мила и као срна љупка; дојке њезине нека те опијају у свако доба, у љубави њезиној посрћи једнако. А зашто би, синко, посртао за туђинском и голио њедра туђој, кад су пред очима Господу путеви свачији, и мјери све стазе његове?" (Пр. Сол. 5,18-21). Туђа жена отвара врата ада, вечног понора за бого-лику душу људску: "Јер с усана туђе жене капље мед, и грло јој је мекше од уља; али јој је пошљедак горак као пелен, оштар као мач с обе стране оштар. Ноге јој слазе к смрти, и до пакла слазе кораци њезини" (Пр. Сол. 5,3-5). Лепота жене није никаква вредност сама по себи: "Жена лепа, а без разума, златна је брњица у губици свиње" (Пр. Сол. 11,22). Сматра се да је жена нечијег живота дар Божји: "Ко је нашао жену, нашао је добро и добио љубав од Господа" (Пр. Сол. 18,22).

Нарочито се у девтероканонској књизи о Товији види колико Господ промишља о томе да мушкарац нађе праву жену. Лично ће Свети архангел Рафаил водити Товитовог сина Товију до Саре, кћери Рагуилове, којој је демон Асмодеј, дух блуда, до тада убијао веренике, који ни сами нису били чисти од пожуде. Товија ће малитвом победити злог духа, и Господ ће га благословити срећним брачним животом.

Уосталом, зар није најлепша љубавна песма свих времена и народа, "Песма над песмама", у Библији? И зар случајно та песма означава, на алегоријски начин, везу између Бога и душе и Христа и Цркве? А суштина ове песме је у моногамији и моноандрији љубави јаче од смрти (Песма 8,6). Речи каквих тамо има нигде нема; али, њихова срж је ЈЕДИНИТОСТ ВОЉЕНОГ. Јер, кћери јерусалимске се чуде, па питају Сунамку: "Што је драги твој бољи од других драгих, о најлепша међу женама?" (Песма 5,9). Али, она, "болна од љубави" (Песма 5,8), зна да је он једини такав "између десет тисућа" (Песма 5,10). Једи-ни - нема другог!

Само у том контексту се може разумети најузвишенија истина црквеног задатка мушкарцу и жени који се воле, а који Христо Јанарас формулише ова ко: "Јединство човека и жене, кроз обострано одрицање од своје индивидуалне воље и обострано прихватање воље Другога, постепено се изграђује не више на индивидуалној основи индивидуалног полног нагона, већ на основи црквеног заједничења, које јесте самонадилажење и саможртвовање".

Рећи неком да га волиш значи рећи му да никад неће умрети, говорио је својевремено митрополит Антоније Блум. И ту истину зна Свето Писмо, књига Цркве.