"Вода до грла"

 

Увериле смо га да ћемо одмах почети да "откривамо значење", а саме смо помислиле: "Какав је, ипак, "гневни млади човек" овај наш новинар Рома!"

Сећате ли се, у Енглеској после Другог светског рата настао је уметнички правац, који се тако и називао "гневни млади"? "То је врло мило и дирљиво", наставили смо да дискутујемо, "кад се адолесценти и професори "растају, смејући се". Пре четврт века аутори забавног дела матурске вечери би већ добили своје".

Једна од нас се чак сетила аналогне епизоде из своје студентске младости. Студенти пете године (а не ученици вишег разреда средње школе!) су, по данашњим мерилима, прилично благо на забавној вечери исмејавали професоре свог факултета. А реакција није била нимало хумористичка. Скандал је стигао до ректората. Шаљивџијама је претило да замало остану без диплома. Посебно је негодовала професорка енглеског, коју су студенти представили у неглижеу - домаћој хаљини и папилотнама.

"Добро је да су се данас педагози опаметили", помислиле смо. "Тим пре што су се деца добродушно смејала. Иначе, зар би почела непосредно пре забавне вечери да изјављују љубав професорима?"

Али живот све време, као што је волео да се изражава први и последњи председник Совјетског Савеза, "сабија и подбацује". Убрзо после епизоде, коју је испричао Рома, десило се следеће. Седмогодишњи дечак, с којим смо радиле у психокорекционој групи, одлучио је за растанак да нам да поклон: нацртао је, као што је сам прокоментарисао, "пријатељску карикатуру".

Реч "пријатељски" нимало није ублажавала утисак о цртежу, на ком су била насликана два чудовишта с окцима и злослутним искеженим огромним зубима. На полеђини је било написано: "Драгој Татијани Лавовној и Ирини Јаковлевној за успомену од Паше" (чувамо правопис оригинала). Доносећи нам поклон, јадан Паша се прилично смејао, сматрајући да је цртеж успешна шала. А нама није било до смеха. Не, уопште не због тога што је то повредило наше женско самољубље! Просто смо толико снаге уложиле у корекцију Пашиног понашања и надале смо се да се неадекватност његовог понашања за време вежби ублажила.

Али поклон је јасно подсетио на дијагнозу. Авај, шизофреничар је остао шизофреничар.

И, опет, не зато што те наказне слике нису имале ништа заједничко с нама. На крају крајева, дете није обавезно да репродукује портретну сличност. Не, дијагноза је показивала нешто друго - сигурност у то да ће нас својим језивим цртежом обрадовати.

Кад се дете намерно труди да увреди, пецне одраслог човека, то, наравно, такође није нормално. Али ту се може претпоставити размаженост, демонстративност, безобразлук, у најгорем случају - психопатија. Међутим ту ипак нема неадекватности. Ако је хтео да се наруга, - и наругао се. А ето, ако је искрено хтео да обрадује ругањем, не разумевајући шта је ту лоше, онда је то већ далеко озбиљнија, дубинска неадекватност. Јадник је отишао, и ту се касета меморије мало премотала уназад. Сетили смо се приче новинара Роме о матурској вечери. А он нам је, значи, саопштио нешто веома важно! Тачно се каже: "Док не дође вода до грла... итд.".

Готово, дошла је! Почињемо да откривамо значење.

 

 

Назад