Самоубиство –
грех без опроштаја у овом и у будућем животу
Протојереј Јевгениј Попов
Главни разлог самоубиства –
вера у крајњу реч смрти над животом човековим
Питање: Зашто се људи убијају?
Одговор: Главни разлог самоубиства је пагански поглед на свет и мишљење да човек после смрти тобоже више не постоји, да је смрт његово уништење. Сматра се да животиње умирући нестају заувек, да ће исто тако и читаво човечанство и сва видљива природа једном неповратно ишчезнути, те због тога нема сврхе трудити се за човечанство или у корист потомства. Потпуно свесно и при здравом разуму одузима себи живот оронули старац или малолетно дете, мушкарац или жена, научник или неписмени, кнез или портир... Али, будите сигурни: сви они би се ужаснули на саму помисао о самоубиству када би веровали у загробни живот, када би по Речи Божијој и светоотачком учењу могли замислити Страшни Суд Христов и вечно мучење грешника. Сви разлози за самоубиство добијају значај само у једном случају: ако човек не верује у Бога. Неверјем се објашњавају и сва она загонетна самоубиства за која по свему судећи није било никаквих разлога - ни невоље, ни дугова, ни пијанства, ни притисака. Човеку који не верује у бесмртност душе није ни стало до живота на овоме свету, јер не види у њему узвишени смисао и значај. Он то и не схвата као живот, него као „животарење". Верујући човек и на овом свету најчешће живи дуговечно захваљујући своме уздржању, а и после смрти очекује вечност. Па ипак њему је драгоцен сваки дан овога живота и сам овај живот. Зашто? Управо зато што живот за њега има узвишени смисао. У свакоме дану он види време које му је на располагању да се припреми за вечност.
Самоубице се одричу
животодавног покајања и заувек пропадају
Питање: Али, неки се одлучују на самоубиство због тога што их други људи угњетавају, па можда хоће на тај начин да се освете угњетачима?
Одговор: Ако је тако, онда остаје само да се чудимо безумном жртвовању свога живота да би се други насекирали! Њихови непријатељи ће и даље живети, а они више неће видети бели свет. Колико год да њихови непријатељи сносе кривицу за њихово самоубиство, колико год да су тврдокорни и развратни људи, још им остаје времена да се покају пред Богом и очисте се од својих грехова кроз некаква страдања у овоме животу, а самоубице се добровољно одричу времена за покајање и заувек пропадају. Најзад, онај који трпи некакву невољу, без икаквог основа сматра да ће му цео живот бити такав. То није тачно, јер још за њега није све пропало, још за њега нису затворене животне радости. Богонадахнути Давид каже: Јер гнев је његов за трен ока, а милост његова за цео живот, увече долази плач, а ујутро радост (Пс. 29, 6). У Божијој је власти да измени околности нашега живота које се нама чине непоправљивим.
Очајање није изговор за самоубиство – не очајавај, већ се покај!
Питање: Шта се може рећи за људе који изврше неки злочин, па после под теретом своје савести дигну руку на себе ?
Одговор: Без сумње, њихово самоубиство није ни допринос суду који би их осудио на смрт (или на робију), није ни искрена осуда самога себе пред другима, нити је богоугодно покајање. Ти људи само подражавају Јудино очајање. Али, зар и сам Јуда не би добио опроштај да је пао пред Спаситељеве ноге на Тајној Вечери и рекао: „Сагреших, учиних најстрашнији грех"? Иако је Јуда продао невину крв, Господ Спаситељ је био спреман да принесе, и заиста је принео ту исту крв као жртву за грехе целога света, па и за такав грех као што је био Јудин. Исто тако и данас сваки, па чак и најстрашнији злочинац, може добити помиловање од милосрдног Бога, макар му његова савест говорила да није достојан живота. Шта има од очајања? Управо мучење савести за њега треба да буде права лекција против очајања. Он би требало овако да размишља:
„Ако ме у овоме животу савест тако тешко мучи, да ми се и не живи на свету, зар ме онда на ономе свету не чекају још веће муке од ових? А тамо већ никаквим оружјем нећу моћи да одузмем себи живот. Зашто онда да се сада убијем?... Боље да се обратим милосрдноме Богу и да Га молим за опроштај".
Самоубица је гори од животиње
Питање: Може ли се самоубиство потпуно оправдати душевном болешћу, тј. лудилом?
Одговор: За данашње самоубице људи најчешће налазе оправдање у њиховој душевној болести и тиме као да пребацују кривицу због њихове насилне смрти на Самога Творца Који им је, тобоже, дао болестан мозак и нерве. Свевишњи Боже! Зар је могуће и помислити да би Ти, Који си свеправедан и премилосрдан, пожелео да неко од људи учини такав страшан грех као што је самоубиство! Не!
Господ је и у животињску природу улио осећај самоочувања. Ми видимо да се ниједна животиња не баца у амбис где је већ у следећем трену чека смрт, нити залази у дубоку реку у којој може потонути. Напротив, свака животиња, од инсекта до дивље звери, бори се за свој живот, труди се да побегне од оних који хоће да је убију, и чак гледа да их не повреди. Према томе, самоубица је гори од животиње. Има међу људима оних који су малоумни од рођења, људи чији мозак није развијен до краја, такозвани „идиоти". Али зар и они не чувају свој живот?
Безбожност савремености доприноси
повећању броја самоубистава,
али то није оправдање за тај најстрашнији грех
Питање: Ипак, понекад човек који се лишио разума губи и урођени осећај за самоочување. Зашто су данас учестали случајеви избезумљености?
Одговор: Постоји велико зло у савременом свету. То је ужурбаност живљења. Људи овога доба, да тако кажемо, бичем терају себе кроз живот. Какво год да узмете занимање: занат, трговину, било какву функцију или науку, свуда ћете видети крајње напрезање снага. Једноме послу, којим би се иначе човек могао задовољити и обезбедити опстанак, додаје се други и трећи посао. То више није само борба за опстанак, него тражење за себе нечег што превазилази личне потребе. Онима који још не познају ту грозничаву ужурбаност живота савремених људи довољно ће бити да проведу само један радни дан у неком већем граду. Они ће се зачудити, зашто ти људи тако журе, као да им се планина руши на главу. Међутим, житељи градова су већ задовољни оваквом гужвом. Зашто? То њихово задовољство није резултат здравог расуђивања и здраве свести о томе да људски живот треба да буде управо такав, него је то последица њихове сопствене напетости.
Уз то, сусрећемо се и са новом особеношћу у занимању савремених пословних људи. Они не распоређују своје обавезе тако да међу њима имају паузу за одмор, него најчешће сав посао обављају без одмора. После напора је, наравно, потребан одмор. Али, у чему се најчешће састоји њихов одмор? Уопште се не састоји у ономе што захтевају здрав разум, здравље и Господ Бог. На пример, тај одмор није спокојно уживање у природним лепотама, није шетња на чистом ваздуху, није тишина породичног круга, утолико пре није одлазак на јутарњу службу или Литургију недељом и другим празницима.
Њихов непрестани рад од ране зоре до касне вечери, понекад чак и без ручка, захтева такав одмор који би одговарао њиховом напетом стању, то јест изазива у њима жељу за бурним, упадљивим и несвакидашњим задовољствима.
Када, дакле, многи данашњи људи до те мере изопачавају природни ритам живота и сами себи стварају главобољу, срдобољу и такозвану „нервну растројеност", зашто је онда чудно ако на крају крајева постану умоболни! Наравно, главни расадник толиког броја умоболних у савременом свету, као и њихових самоубистава, јесте савремени друштвени живот, али у власти је сваког човека да живи по природним законима или да те исте законе дрско и насилнички мења. Свако може да бира којим ће путем ићи: да ли путем који нам указује Господ у Светом Писму и по примеру Светих Божијих, или заједно са масама, широким путем који води у пропаст.
Став Цркве према самоубицама
Питање: Како Црква осуђује самоубицу?
Одговор: „За таквога не приличи да се узносе молитве", тј. не треба да се врши помен. Тако се каже у црквеним правилима. Ако чак његови рођаци буду убеђивали свештеника да је он дигао на себе руку у стању лудила, свештеник треба „са сваким старањем" да испита колико је оправдана та тврдња. У противном сам свештеник заслужује осуду. У Номоканону и у Требнику за болесне је речено: „Ако човек сам себе убије, не поје се над њим, нити се он помиње".
Већ и сама чињеница да је он прешао у онај други живот без помирења са Црквом, да је умро без исповести и причешћа Светим Тајнама, већ је довољна основа да му се ускрати опело и помен. Али, Црква прима у своје материнско крило оне који су покушали да изврше самоубиство, али им није пошло за руком, па су се предомислили и онда преко Цркве прибегли искупитељу грешника Христу. Таквога човека Црква удостојава да буде причасник свих Светих Тајни које су предвиђене за тешке болеснике: Исповести, Причешћа и Јелеосвећења.
Што се тиче самоубица који су се сасвим одрекли Цркве, остаје јој само једно: да се и она одрекне њих.
Да ли човек може бити крив за туђе самоубиство?
Питање: Да ли човек може бити крив за нечије самоубиство?
Одговор: Тешка одговорност пред Богом за самоубицу пада на оне који су га видели у стању очајања, а ничим му нису помогли: ни новцем, ни саветом, ни пружањем заштите. Тако су поступили првосвештеници јудејски са издајником Јудом. Када је издајника почела мучити савест, он је тражио од њих помоћ, али они су му бездушно одговорили презрењем.
Човек који у очајању прети да ће се убити не изазива никакво саосећање, јер је већ свима постао одвратан. Па ипак, љубав хришћанска нам не дозвољава да се удаљимо и од најочајнијих људи, чак иако они не желе да се ми „мешамо у њихов живот". Ко може са сигурношћу тврдити да наши напори и наша помоћ на крају крајева неће уродити плодом?
У великој мери на себе примају кривицу туђег самоубиства они који оправдавају самоубице и називају их херојима, који у самоубиству виде благородне побуде или за неког самоубицу кажу: „Друкчије (у тој ситуацији) и није могао поступити..." Самоубиства су постајала нарочито честа (као што знамо из историје) када су их узимали у заштиту наука и законодавство.
Као пример може послужити стара паганска филозофија, као и закони неких данашњих држава. Чим су стари филозофи почињали снисходљивије гледати на самоубиства, одмах се њихов број почео повећавати. Најзад, људе са лабилном психом, плашљиве и емоционално непостојане треба штедети од страха, претњи и других траума, како их тиме не бисмо подстакли на грешну помисао о самоубиству.
Зашто је данас толико самоубистава
Питање: Укратко, зашто данас све више расте број самоубистава?
Одговор: Самоубиства су данас добила размере духовне и моралне заразе. Понекад у једном истом месту бива и по неколико покушаја самоубиства, као што је у болничкој соби где леже хистеричне жене довољно само завриштати да би све оне почеле вриштати. Поред тога, све чешће у савременом животу ми лишавамо себе духовног мира и такорећи трујемо свој живот крајњом опседнутошћу материјалним благостањем, а из тога се рађа и паника. Бојимо се најразличитијих животних несрећа. Има људи који уздрхте од сваке претње, од сваке сирене пожарних кола, од сваког ноћног шума, тако да практично и не спавају. Други узалуд умишљају да пате од неке болести од које ће, тобоже, умрети тренутном смрћу. Неки на скупу где има много људи сваки пут замишљају да ће ево овог тренутка избити пожар или ће се обрушити таваница, а на пустом месту се опет боје да остану сами, не смеју ни да прођу онуда где нема људи. А како је много данас оних који се због најмање ситнице изнервирају и само што се не разболе ако им се не испуни некаква жеља или замисао! Слична плашљивост и нестрпљивост данас обузимају чак читаве масе људи попут некакве епидемије. Какви су узроци нашег претераног страха од некаквих личних и друштвених несрећа? Узрок је крајње напето стање код свих, крајња напрегнутост нерава и нервна слабост, и што је најважније: слабљење вере и страха Божијега, услед чега се људи не препуштају вољи Божијој. Ето како данас расте број душевних болесника који су у највећој могућој мери неуротични, ето зашто многе обузима очајање које их доводи и до самоубиства.