Земаљска власт за господара пакла
Ђакон Андреј Курајев
Важно је схватити да се антихристово царство не успоставља на спољашње-чудесни начин. Оно не продире у наш свет из дубина пакла. Оно постепено сазрева у људском друштву. Савремени римокатолицизам сувише ласка данашњој цивилизацији, сматрајући да се она може препородити у „цивилизацију љубави“, у Царство Божије на земљи пре Другог доласка Христовог, па чак и пре антихристовог зацарења. Професор Женевског универзитета, један од најближих сарадника папе Јована Павла Другог у области израде социјалне доктрине римокатолицизма, Патрик де Лобје склон је управо пророчанствима овакве врсте. Како гласи предговор његове књиге, „упркос трагичној перспективи протестантског теолога Карла Барта, Патрик де Лобје, заједио с Лактанцијем, Бонавентуром и Николом Кузанским, сматра да ће се Царство Божије остварити у оквиру историје, на земљи. Биће то цивилизација љубави коју је наговестио Павле Шести и коју непрестано помиње папа Јован Павле Други“. [1]
Лобје такође сматра да његов став није маргиналан у савременом римокатолицизму: „Папе од Пија Дванаестог до Јована Павла Другог проглашавају могућност 'новог живота човечанства у стању непрекидног прогреса, поретка и хармоније" (Пије Дванаести, Новогодишња посланица 1957. године), 'нове, тако дуго очекиване Педесетнице, које ће обогатити Цркву новим снагама... Нови скок напред у стварању Царства Христовог у свету' (Јован Двадесет трећи, Говор на затварању првог заседања Другог ватиканског концила 1962. године). Павле Шести је одржао 25. децембра 1975. године свој говор о цивилизацији љубави: 'Цивилизација љубави ће тријумфовати над грозничавошћу немилосрдних социјалних битака и даће свету тако дуго очекивани преображај човечанства, коначно хришћанског“. [2]
Али ако се заиста догоди „коначно хришћански“ преображај човечанства (не појединаца, већ целог човечанства) - откуда ту онда антихрист и његова владавина? То значи да је царство антихриста „daemon ex machine“. У том случају његов долазак је чиста магија, а не завршетак наше историје. Његов долазак је лишен логике, а власт Христова над историјом лишена је и смисла. и милосрђа. Јер због чега ће Христос предати људе, који живе у „коначно хришћанској цивилизацији љубави“, на поругу сатанској магији?
Лобје сматра да ће догађаји Другог доласка понављати догађаје Страсне седмице: Цвети - Страдање - Пасха. Најпре тријумф Христа-Цара, затим Његова поруга, а затим нови тријумф. Зато он често говори да ће човечанство још пре антихриста имати прилике да види улазак Господњи у Јерусалим, улазак који ће и означити долазак „цивилизације љубави“.
„Ова Осана историје ће морати да припреми апостоле последњих времена. као некада прве апостоле“.[3] „Ову историјску Осану називамо цивилизацијом љубави“. [4]
Лобје је убеђен да је „видљива и временска пројава славе Цркве у оквиру историје повезана с помирењем са изабраним народом“,[5] то јест, са Израиљем. По његовом мишљењу, посета папе Јована Павла Другог римској синагоги 13. априла 1976. године била је „пророчански знак који повезује на известан начин настанак цивилизације љубави с помирењем међу хришћанима и Јеврејима. Ви сте наша старија браћа“.[6]
Испоставља се да ће Јевреји примити Христа пре него што приме антихриста. Цивилизација љубави ће постати могућа кроз јединство хришћана, кроз помирење Цркве и синагоге, када Еванђеље буде проповедано свима народима.
„Хришћани и Јевреји ће изаћи из Јерусалима да би сусрели Њега и вратили се заједно с Њим“.[7] Дакле, цео свет ће примити Христа, и то сада не у обличју слуге, већ у царском обличју, а затим ће Га се поново одрећи? Али како ће онда та „цивилизација љубави“ наједном постати отворено сатанска? Јер једна је ствар не препознати Христа Који је дошао у обличју слуге, а друга је ствар бунити се против Њега после нове Педесетнице која се збила наочиглед целог света... На снове о „цивилизацији љубави“ могу се нрименити сумњичаве речи Св. Григорија Богослова: „Они имају и то, не знам одакле су узели, некакво ново јудејство - наклапања о хиљадугодишњици“.[8]
Шта служи као доказ за ова чудна предсказања? Прво, верност некаквом духу, друго, верност неким гласовима. Дух о којем је реч је „дух времена“. Како је рекао папа Павле Шести, "глас времена је глас Божији".[9] А гласови су оно што су чули неки римокатолички мистици. Ти су гласови наговестили „цивилизацију љубави“. Лобје се, на пример, позива на виђења Маргарите Марије Алакок, која приписује Христу жељу да Му се указују световне почасти: “Како ми се чини, Он жели да на раскошан и величанствен начин ступи у дом кнезова и краљева и да му се тамо укажу почасти. Њему ће бити пријатно да види величине овога света побеђене и понижене пред Њим".[10]
Пред нама је знак изразите јудаизације римокатоличког мишљења.[11] Јер управо у јудаизму се месији приписује прихватање земаљске славе и власти.[12] Али је још карактеристичније виђење Мари Севре (1872-1966), која је чула глас: „На крају времена Ја ћу се пренети на почетак и до краја времена хоћу да исцрпим сву своју моћ Створитеља! Нека сазнају душе да горим од ватрене жеље да их видим, све и сваку, препуштене бескрајно разноликом деловању мог Духа. Ту је апотеоза коју спремам зе-љи пред крај времена. Потребан је период скупљања душа. чак из гомиле, да би Дух могао да дејствује на њих, било где, било када! Затим ће доћи до величанствене обнове, сличне чудесном васељенском концерту; свака душа ће изводити ону ноту којој ће је научити Дух светлости и љубави, Дух Божанских преображаја. И тако ће се припремити тај заслепљујући мирни период када сви на земљи узвеличају Мене! Ја, Створитељ, Ја хоћу - пред крај времена - Ја хоћу да се насладим мојом прекрасном творевином која светлуца као муња. Хоћу да је видим прекрасном пре него што разорим ову земљу“. [13]
С богословског гледишта, Бог као бесконачност уопште не може да „исцрпи сву моћ Створитеља“ ни у каквом стваралачком акту. Стил те посланице је потпуно спиритуалистички егзалтиран (што је, авај, често за римокатоличку мистику, нарочито женску).[14]
Али главна невероватност је увек иста: зашто Христос, створивши прекрасну „цивилизацију љубави“, исту ту цивилизацију затим оставља на милост и немилост демонима? Каква је то хировитост детета које гради пешчани замак а затим га руши?
Православље је и у овом питању, као и у многим другим, сачувало традиционални став који је ближи Писму. Ако се слике царства антихриста које нам даје Библија преведу на језик политикологије видећемо, прво, да је то екуменско царство. Екуменско - у смислу који обухвата екумену, свет оне културе у којој живе или могу живети хришћани.
Царство антихриста може бити потпуно глобално, па ипак не укључивати оне области Земље, оне народе и земље где нема хришћанских Цркава. Напослетку, ако је тамо Син Божији ионако неприхваћен и одбачен, непознат или заборављен - зашто трошити снаге на спољашње покоравање тих области западним христоборачким силама. Другим речима, контрола антихристовог царства на нехришћанским територијама мора бити таква да искључује могућност појаве претње од стране других области. Границе међу хришћанским државама морају бити избрисане да би се целим хришћанским светом управљало из једног центра моћи и управљало тако што ће хришћанске вредности бити изложене непрестаном притиску и корозији.
„Спољашњи свет“ мора бити просто контролисан у мери у којој не би претио том поретку ствари који је настао у екумени. Друго, не заборавимо да се ту ипак ради о „царству“, а не о „републици“. Антихристов режим ће бити веома суров. Биће то ауторитарни режим. На који начин данашња демократија може еволуирати у ауторитаризам? Ради очувања свог већ раније насталог система вредности људи ће бити спремни да подрже најрадикалније и најантихуманије мере.
Ако се смисао живота за њих буде састојао у комфору - па нека, ради тога се могу жртвовати и деца (абортусима уклањајући претњу својој материјалној срећи), и старци (убијајући путем еутаназије оне људе с којима општење не доноси радост и задовољство), и просто туђинци (остављајући у сиромаштву и глади већину становника Земље који не спадају у „златну милијарду“).
И наравно. они ће подржавати чак и „превентивне ратове“ које ће „нови свстски поредак“, тако драг њиховом срцу и стомаку, водити против оних који се не слажу с таквим уређењем света. Према тачном размишљању политиколога Александра Неклесе: „менталитету људи новог доба својствена је органска вера у улогу економског напретка као гаранта људске слободе. Границе световног благостања су се скривено поистоветиле с мером те слободе. А развој личности, њен статус, доведени су у непосредну везу са економским успехом. Управо се зато претња достигнутим стандардима благостања доживљава као напад на извојевани простор, као поткопавање континента слободе од стране мрачних вода архаике које га опкољавају. Дакле: опасност краха темељних вредности постоји и она мора бити спречена по сваку цену. Од тог тренутка либерализам почиње да доживљава значајне метаморфозе и, разоткривајући своје радикалне потенције, да губи њему својствену (рекло би се, органску!) толерантност... Ренесансно-просветитељска верзија хуманизма била је дрво у цвету све док се развијала у одређеном контексту. Али тек сада, на прагу крајње секуларизованог, постхришћанског света. њени далеки хоризонти се разоткривају на парадоксални начин: хуманизам почиње да се испољава као антихуман поглед на свет“.[15]
Ако се ствара царство, и поврх тога глобално, вреди погледати: како ће се формирати оне нити по којима ће се та власт остваривати и каквим ће заправо средствима она контролисати живот људи. Глобално управљање захтева највишу могућу технику управљања и претпоставља постојање веома развијеног апарата управљања.
Управо је западна цивилизација разрадила технологију глобалне и свеобухватне власти. Ниједна од пређашњих „светских“ империја није поседовала апарат принуде и управљања тако снажан да може заиста да контролише живот својих провинција и грађана. У најбољем случају ома се задовољавала контролом живота локалних елита. Али за обичног грађанина готово да није било разлике којој престоници одлази његое порез. У савременом западном друштву пак настале су такве технике управљања. које омогућавају властима да имаЈу практично потпуну информацију о свим странама живота грађанина, а такође омогућавају да се тренутно обавештавају извршиоци одлука врховне власти (у Гогољево време. сетимо се, од Петрограда, који се налазио на граници империје, до неких славних градова – „макар три дана галопирао нећеш доћи“).
Уз лоше путеве, спора саобраћајна средства, неразвијене комуникације и пренос информација престоница не може да контролише живот провинција, а тим више појединих грађана до ситница. Не заборавимо такође да је бројност чиновничког апарата у прошлим столећима била веома мала. Данас су средства контроле и начини прикупљања информација о човековом животу веома ефикасни и са сваким нараштајем човеков живот, његова кућа, па чак и његова душа постају све провидннји. Најпре погледајмо материјални аспект човековог живота. Ауторитарно уређење се разликује од тоталитарног тиме што оно контролише човеково „социјално тело“, не претендујући на власт над његовом душом. Човекови приходи, његов материјални положај, роба коју производи и троши, све се то налази под контролом и утицајем ауторитарног друштва.
И премда ће антихристово царство имати и тоталитарне црте, за сада погледајмо његове ауторитарне црте, тим пре што се у „друштву потрошње“ људи крајње озбиљно односе управо према материјалној основи свог живота. Развој економије последњих столећа довео је до потпуне економске зависности човека од државе. Први корак на том путу је уништење сеоске „натуралне привреде“ и стварање регионалних тржишта. Човек који није укључен у активне трговачке односе с градом од сада више није у стању да исхрани своју породицу. Следећи корак је стварање општенационалних тржишта. Град или област који не учествују у опште-националној кооперацији пропадају и губе своју како економску, тако и политичку независност.
На крају, у 20. веку се ствара систем светске економије - тако да сада већ цела земља која одбија да игра по правилима светског тржишта не може да одбрани своју независност. С гледишта економске ефикасности то је изузетно делотворан систем. Али он изазива једну последицу која може постати кобна за крај историје: човек је изгубио навику да самостално живи. Степен његове зависности од снољашњег света се није смањио већ се вишеструко повећао. Савременом човеку прете опасности због којих се није узнемиравао човек „традиционалног друштва“.
Он зависи не само од временских услова и стихија, него и од испорука бензина и гаса, топлоте и енергије, а сад још и од тока информација. Искључивање једне од артерија које напајају стан, град, област, земљу, води изумирању њихових житеља, чак и у таквим временским приликама које би обогатиле традиционалне привреде. Брисање национално-државних граница врши се на веома својеврстан начин. Државама се одузима њихова сувереност. Али ко преузима власт из њихових руку?
Међународне управљачке структуре које немају своју отаџбину, али имају финансијске и политичке интересе у целом свету. Тешко је не приметити да овај процес запањујуће одговара интересима пре свега јеврејске дијаспоре. Народ расејан ио целом свету заинтересован је да га државне границе и царине не деле на острвца која међу собом тешко опште. Народ који у великој већини не живи у својој земљи (за разлику од свих осталих) ништа не губи ликвидацијом самосталности националних држава. Народ који вековима контролише веома значајан део светских финансијских токова склон је да највише поздравља прелазак власти с политичких на финансијске центре.[16]
Народ који свуда живи у мањини неће имати ништа против мутације демократских структура у криптократске. Јер ако демократија буде непосредна, демократија која се остварује по принципу: „један човек један глас“, ако представништво у власти буде демократски-пропорционално Јевреји немају никакве шансе да контролишу живот земље у којој живе. Али ако у инстанцама које доносе одлуке гласање буде спровођено по другачијем принципу: „један долар (једна акција). један глас“ ситуација постаје веома повољна управо за јеврејство.
Пошто сам ушао на мени туђу територију политикологије даћу реч стручњаку (чија су размишљања, између осталих, била објављена у радикално-демократском издању): „Савремена глобална архитектура се очигледно гради на другим мерилима него што је то демократија. Слика универзалног парламента људи којима је додељено једнако право гласа само је примамљива обмана. Напротив, у току је одређено смањење, пад ауторитета и утицаја широких политичких форума. уз паралелно јачање ужих, елитистичких заједница. Смањује се значај ОУН чији низ прерогатива фактички прелази на саветовања „велике седморице“. А на европском континенту ОЕБС, која има региоиални значај и придржава се принципа равноправности чланства, очигледно се потискује из реалне политике од стране затворенијих структура НАТО.
У току је прерасподела власти која с политичких структура прелази на економске центре моћи (попут ММФ или Светске банке). Ту се корозија демократских институција испољава већ далеко уочљивије. Демократија као власт људи уступа место новом облику владавине: неодемократији као власти новца чија је манифестација у оваквим организацијама уобичајени принцип доношења одлука: један долар-један глас. На њеној основи у свету се под покрићем демократске фразеологије назиру контуре међународног олигархијског режима који све више делује с позиција силе. 'Младежи' оваквог светског поретка очигледно избијају у северноцентричној архитектури социјалног космоса и хијерархичности његове вишеспратне конструкције, у очигледној разлици могућности Севера и Југа да одбране своје сопствено виђење реалности, своје схватање суштине проблема који пред њима стоје. Ради се заправо о неравноправности утицаја на друштвену перспективу и одлуке које доноси међународна заједница“.[17]
Према томе, финансијски центри замењују институције непосредне демократије. Занимљиво је, међутим, да упркос глобалности такве политике творци будуће цивилизације умеју да размишљају сасвим конкретно. Уз огромни замах своје геополитичке делатности нови светски поредак не испушта из свог видног поља ни живот најобичнијих грађана. У савременом друштву се ствара механизам који ће омогућити да се човеков живот учини провидним као никада раније. Ради се о електронском новцу и електронској трговини.
Данас хришћани неретко виде опасност и „антихристове знаке“ у бар-кодовима на роби или у електронским кредитним картицама. Веровати у то да неки кодови и знаци могу деловати на човекову савест значи претерано велики значај давати магији и идолима („знамо да је идол у свету ништа“ /1 Кор. 8.4/). Али ипак у играма са бар-кодовима постоји опасност. Приликом електронске трговине и најмања куповина се може лако контролисати. У „потрошачком друштву“ куповина и продаја је најважнији део човековог живота. А електронски новац ће их учинити потпуно провидним. У совјетска времена партија је. рекло би се, будно пратила све нас. Али ту је постојао мали одушак. Долази једна жена другој у госте: „Тањуша, где си ову блузу купила?!“
А ова одговара: „Набавила сам је преко везе. Нећу ти рећи где и не моли ме да ти кажем. Имам телефон, али сам обећала да га ником нећу давати. Зато ми опрости“. Али уз постојање електронског новца оваквих тајни не може бити зато што се у компјутерској меморији банке јасно бележи где је човек потрошио новац, колико и на шта. То значи да ако жели држава може преко банке, у којој се стичу информације о електронским куповинама, сазнати кудз је човек ишао, где је био, шта Је куповао, а што је најважније: какве књиге чита. Јер по његовом штиву није тешко одредити ни човеково мишљење и ставове.
А шта ако се у држави једном поново појаве јасно изражени идеолошки приоритети? Ако држава поново постане тоталитарна, ако буде захтевала грађанско једноумље? Царство антихриста се у категоријама политикологије заиста може назвати не само глобалним, па чак и не само ауторитарним, него и тоталитарним - оно претендује на контролу убеђења својих грађана. Апокалипса то изражава чувеном фразом о жигу који ће антихрист ставити човеку на чело и на десну руку (в.: От-кр. 13,16-17). Десница је начин деловања, а чело је начин мишљења. Замислимо тако да антихристово тоталитарно царство одлучује да ради победе једноумља искористи савремена средства контроле јавног и приватног живота грађана.
Када држава поново отворено постане антихришћанска она ће моћи да преброји хришћане по електронском новцу: „Како, ви не читате књиге нове светске религије, ви и даље читате књиге Православних Отаца? Значи да је ваша идеологија неправилна, с вама се треба обрачунати у партијском комитету, треба вас истерати с посла!“
Хришћанство ће се сматрати нарушавањем „political correctness“. Карактеристичан случај се догодио списатељици Татјани Толстој „у једном америчком колеџу где је држала предавања из руске књижевности. На вежби посвећеној анализи приче Леонида Андрејева 'Јуда Искариот“, она је предложила ученицима да се упознају с 'праизвором'. то јест, са Еванђељем“. Реакција администрације колеџа је била тренутна: Татјани Толстој је „било инкриминисано... нарушавање принципа политичке коректности и упућена јој је опомена због вођења 'религиозне пропаганде' у секуларној школи“.[18]
Сећам се како сам једном и ја нарушио „политичку коректност". У јуну 1994. у граду Орхусу (Данска) одржавао се семинар под условним називом „Религија и људска права“. Назив је био услован зато што је семинар био предвиђен као скуп европских сектолога, али за борбу против секти никакви фондови нису издвојили новац. Организатори су били приморани да га преименују у „демократски“ и да томе прилагоде програме. Зато су се разговори о сектама водили углавном после вечере. А цео званични радни дан је био испуњен идеолошким радом. Бесадржајност излагања била је слична идеолошким акцијама совјетских времена.
Представници разних вероисповести су устајали и читали своје реферате на једну те исту тему: „Католицизам и демократија“. „Ислам и демократија“, „Протестантизам и демократија", „Будизам и демократија“, „Православље и демократија“... Био је то сложни рапорт свих вероисповести и религија: „Друже Нови Светски Поретку! Религија та и та је по наређењу постројена и спремна је да извршава Ваша наређења!“ Само није било реферата на тему „Јудаизам и демократија“. Али то је разумљиво: Цезарова жена је ван сумњи!
Уосталом, штета што таквог реферата није било: било би ми занимљиво да чујем демократско тумачење оваквог, на пример, талмудског прописа: „Неко је намеравао да убије животињу, а убио је човека; ако је Јеврејин убио паганина, он не одговара по људском суду“, пошто „за убиство паганина јеврејски суд не кажњава“.[19]
А у оним рефератима који су ипак прочитани под демократијом се због нечега сваки пут подразумевала не власт народа, то јест већине, не поштовање његових интереса и захтева, него пажљив однос према интересима мањина (религиозних, националних и других). Напослетку, занемаривши упозорење сатиричара Задорнова да са западним друговима нема шале када је дошао ред на мене ја сам почео своје излагање овако: „Знате, након свега што сам данас овде чуо могу да будем пророк. Могу да пророкујем ко ће бити председник САД у следећем веку. То ће бити једнонога црнкиња, лезбејка и мормонка: „мањина“ у петом степену!“
У дворани је било различитих људи: било је доста људи из Источне Европе и из Прибалтика. Било је и представника „старих демократија“. Ови први су се на то сложно насмејали. Други нису дозволили себи овакву слободу: они су седели скамењених лица - на њихове очи био је нарушен демократски табу. Оваква доиста религиозна озбиљност упозорава. Ми већ и у Русији видимо чему води овакво схватање демократије. Парола: „демократија је поштовање права мањина“, показала се врло згодном за рат против хришћанских народа: „већина“ мора да се уклони. Ако у одељењу буде макар један јеврејски дечак демократија захтева да тридесеторо руске деце не смеју да уче Еванђеље...
Ево још једне могуће варијанте нарушавања „политичке коректности“. Сећамо се како су у Совјетском Савезу били распрострањени добровољно-принудни прилози у виду „државних зајмова“, „облигација“ и чланарина за различита масовна „добровољна“ удружења. Ако је неко избегавао да даје прилоге ДОСААФ, на његове односе с државом падала је извесна сенка.
Ако човек није хтео „добровољно“ да се претплати на „Правду“ након извесног времена се испостављало да је његов ред за стан из „објективних разлога“ померен, да му је синдикални путни налог за бању „изгорео“, а годишња награда га мимоишла. И уопште: „Нисте се ускладили с нашим сложним колективом“... Међутим. совјетска тоталитарна стварност није ништа више до сенка „врлог новог света“. А сада замислите да држава поново има јасно изражене идеолошке приоритете. И ради њиховог постизања одлучује да искористи савремена средстеа контроле јавног и приватног живота грађана. И тако у том новом свету маједном као резултат елементарне непогоде или терористичког напада бива уништен, рецимо, дворац Далај-ламе у Ласи. Велики споменик архитектуре, храм који се сматра културним наслеђем целог човечанства и који је под заштитом Унеска. Сва јавна гласила и, у складу с тим, све човечанство, сви су у шоку.
Новинари су пуни одлучности да обнове велику светињу. Излазећи у сусрет жељама грађана, светска држава (или неки незванични, али ипак више него утицајни фонд) почињу да прикупљају новац по целом свету за обнову будистичке светиње. Свако мора да уплати малу своту - не више од једног долара: од свакога помало, а Далај-лами храм. Али може ли хришћанин да даје прилог за грађење паганског храма?
Ако електронски новац јасно покаже да хришћанин није издвојио тражени долар у фонд нове Ласе његова религиозно-политичка подобност одмах постаје сумњива. Он се показује као човек недовољно толерантан, недовољно отворен, што значи да ће постати извор потснцијалне агресије (код једне од најутицајнијих савремених секти - сајентологије Л. Р. Хабарда - постоји чак и специјалан термин за такве људе: „пин“ - потенцијални извор непријатности).
Учинити његов јавни и приватни живот довољно непријатним и јесте ствар управљачке технике. На пример, ако је хришћанин научник увек му се могу ускратити научне стипендије за следећу годину. Њега чак ни запослење у сфери приватног бизниса кеће спасти. Ако човек у антихристовом друштву не буде исповедао одговарајућу идеологију неће му дати да ради. Као што је било у совјетско време: не слажеш се с партијом, значи многе су ти професије затворене.[20]
Али у то време људи су могли да добију милостињу, а уз електронски новац, комадић кредитне картице се неће моћи откинути за милостињу...Више него вероватно да ће тако строгу контролу живота својих грађана држава, коју са своје стране контролише антихрист, остваривати преко електронских средстава праћења. Електронска меморија, која у одређеним кодовима чува све податке о животу грађанина, електронски новац који бележи све његове куповине, омогућиће држави да прати и најситније појединости човековог приватног живота, појединости које није могла да контролише чак ни совјетска идеологија. Можемо ли онда бити уверени да за таквим реално постојећим и све јачим полугама власти неће посегнути зле руке? У антихристовом свету ће људи живети с тако изопаченом вером да ће Христа изједначити са идолима и паганским боговима. И само таквоме који буде гледао Христа помућеним оком, само таквоме ће државна власт дозволити јавну делатност. Ако пак човек не потврди поступцима своју верност антихристовој идеологији неће му бити пружене могућности чак ни за куповину и трговину. Такав ће човек бити искључен из било каквог контакта с друштвом. Чак и ако живи у граду наћи ће се у пустињи.
Средином 20. века људи су почели да размишљају о моралној одговорности научника који се баве природним наукама. Није свако откриће тако неутрално да се може поздравити, не размишљајући шта ће се догодити ако се оно нађе у рукама властодржаца са отупљеним осећајем савести. Савремена хришћанска есхатологија такође све упорније упозорава да људска историја не може пружити никакво јемство да се савремене и све ефикасније технике управљања, технике контроле људског понашања и технологије формирања масовне свести, неће једном окренути против самог човека. Претпоставимо да савременим демократијама заиста управља изражавање воље већине. Али та већина не ствара своје погледе, рачнајући ту и оне религиозне. Убеђења која је она склона да сматра својима нуде му масовна средства информисања. И ту постоји још једно обележје по којем се оштро разликује друштво „новог века“ од традиционалних друштава. Информациона цивилизација чини могућим активно обликовање погледа на свет људи.
Није случајно „културна револуција“ једна од првих масовних акција сваког тоталитарног режима. Све људе треба описменити да би сви могли да читају владине новине и да би свима могли бити испрани мозгови. „Културно просвећивање“ не поставља за циљ укључивање људи у „класику светске културе“ већ стварање навике трошења „агитпроповске“ продукције. Односно, његов крајњи циљ је да човека још више удаљи од исте оне класике и, ишчупавши га из уобичајеног животног тока и традиционалног система вредности, загњури га у свет црвених књижица са цитатима. Кроз „културне револуције“ 20. века (њихове су се генералне пробе догодиле у Немачкој и Француској у 19. веку, у време кампања „културкапмфа“ и „секуларизације“) у свет је ушао нови друштвени поредак.
Претходна историја је познавала ауторитарне режиме који су контролисали спољашњи, економско-политички живот својих грађана, али који су у области убеђења захтевали само спољашње знаке лојалности. Свет новина и „културног просвећивања“, свет радија и масовних партија пружио је могућност да се створи ново. тоталитарно друштво. Овакво друштво већ захтсва реално једноумље. Глас бирача зависи од мишљења јавних гласила. А од кога зависе јавна гласила? Становништво ипак не бира руководиоце телевизије и уреднике новина. „Телевизијски гледалац гласа дугметом за укључивање и искључивање програма“?
Али он врло ретко врши то „гласање“ из политичких или моралних разлога - углавном он тражи нешто „што занимљивије“ или „жешће“. Тако да известан ниво првобитног улагања новца и професионализма у потпуности омогућује стварање телевизијског канала с таквим погледом на свет, који је очигледно неприхватљив за већи део гледалаца, али на који се ови могу постепено приучити. Приучити их новом мишљењу.[21]
Готово стихијски процес секуларизације који се одвија у западном свету столећима активно подстичу информационе елите 20. столећа. Још у ери пре телевизије Честертон је приметио да „никада још није било да је мали број људи значио тако много а да сви остали нису ништа значили. Новине кажу: 'Земља иде за Хамом', а ми схватамо да су га подржала три власника новина".[22]
То значи да механизми „демократског гласања“ никако не могу служити као јемство против тога да на власт дођу очигледно антихришћанске скупине. На плану земаљске историје хришћанство ће изгубити барем због тога што у такмичењу са ТВ, Црква не може, а да не изгуби (а такав снажан притисак антихришћанских снага као данас ТВ није вршила ни у време Хрушчова, ни у време Брежњева). Атеистичком друштву неће дозволити да пређе у православно.
Њега ће заглавити негде на нивоу паганства. За ово постоји маса разлога. Један од њих се састоји у томе што постхришћанско друштво не трпи да његови чланови претерано гаје било каква убеђења - нарочито црквена. Једном сам приликом сусрета с руководиоцима америчких прот-стантских мисија у Русији рекао да у нашој земљи нема традиција плурализма, у којима је од самог почетка васпитавана Америка. Реакција је била врло неочекивана: поверили су ми да у Америци данас и нема никаквог плурализма. Јер плурализам претпоставља поштовање убеђења другог човека. А у америчким мас-медијима изражавање убеђења - било каквог и о било којем оитању - сматра се лошим тоном уопште. „Плурализам“ који се ствара данас у Америци један студент хришћанин са Стенфордског универзитета описаоје на следећи начин: „Ако покушам да 'наметнем своје мишљење' прећи ћу дозвољене оквире. Према хришћанима се испољава трпељивост, али они су у замену за то дужни да се придржавају ћутљивог пристајања на све“. [23]
Ако хришћанин покуша да осуди хомосексуалност или абортусе њега ће брзо огтоменути и осудити због некоректности. Они који се данас придржавају “уских“ хришћанских гледишта. имају све мање шансе да напраvе каријеру. Јавно мњење које формирају новине данас одузима хришћанима право на самоодбрану. Критиковати хришћанство, ругати му се и псовати га - то се може. То је „слобода речи и изражавања“.
Али ако хришћанин покуша да негодује због бујице разних богохулстава - његово понашање ће бити проглашено некоректним. Четвртог децембра 1998, године у самом центру Москве збио се чудан догађај. У Мањежу је отворена изложба „Арт-Мањеж 98“. Било је ту различитих уметника који су представљали своја дела. То је уобичајена ствар. Чудноватост се састојала у томе што је једна експозиција била лишена сваке уметничке вредности: све изложене православне иконе (двадесетак) биле су неауторске, то јест. то нису биле иконе које су насликали мајстори већ су биле штампарски произзводи.
То су најобичније иконе које се данас праве на хиљаде. Зато у почетку није било јасно: зашто су их донели у дворану у коју многи прави уметници маштају да доспеју? Али негде пре шест сати увече постало је јасно: пред нама је уобичајени пример оног правца савремене авангарде, који претпоставља: слика не сме једноставно пасивно да се доживљава већ треба да увлачи гледаоца у некакву радњу. Носиоци радње постали су неколико деце од петнаест-шеснаест година. Сама радња гтак се састојала у томе што су она пред очима публике која је све то мирно посматрала почела да секу и цепају иконе. То није био непредвиђеии чин.
Крај штанда са иконама Христа и Богородице налазио се ценовник: цепање иконе се плаћа 100 рубаља, пљување, гажење и слично - 50 и 20 рубаља. Посетиоци су били мирни. Админисграција Мањежа такође. Тек је интервенција других уметника зауставила ово богохуљење. Организатори овог иживљавања били су нскаква галерија „Напред“ и „уметник“ Авдије Тер-Огањан. Треба такође напоменути да је по православном календару 4. децембар прачник Ваведења Мајке Божије. Али заправо није важно оно што се догодило у Мањежу: суманутих људи има свуда... Далеко је важније нешто друго: реакција на овај догађај у штампи.
Световна штампа овај догађај није приметила и није га осудила. Данас штампа врло оштро реагује на било какве увредљиве примере на рачун јудаизма. Али религиозно осећање и светиње немају само Јевреји него и људи другачијих религиозних традиција, рачунајући ту и православну. Чим се поведе реч о вређању национално-религиозних осећања Јевреја - сви изражавају свој гнев на хулигане. Алк када се поведе реч о вређању осећања Православних - ту углавном почињу оправдања: „слобода изражавања, слобода исказивања, ауторско право...“
Али зар људи не разумеју да се слобода кретања моје песнице з-вршава тамо где почиње туђе лице? И ту је сасвим неважно које је националности и које вере то понижено и увређено лице. Годину дана пре случаја у Мањежу у суштини исти такав догађај се збио још у већој мери јавно - када су на НТВ приказивали филм који пљује Христов лик, лик тако драг верницима. Тада је штампа устала у одбрану оних који су вређали Христов лик. Човеку који осећа бол припада неоспорно право да сведочи о свом болу. Али наше изопачено новинарство оптужило је за нетолеранцију оне који су крикнули од бола и охрабрило експерименте оних у којима је атрофирао осећај побожног поштовања. Прошла је година дана и ништа се није променило.
Бол се у штампи и даље доживљава на партијски начин: ако непријатност доживљавају “своји“ то је повод за кампању оптужби широких размера, али ако бол доживљавају други, „не наши“, ни њихов бол није прави (можда чак и потпуно заслужен), али у сваком случају не такав да би се осуђивали поступци оних који су „социјално блиски“ власницима „демократске“ штампе. Узгред, истога дана на другом крају истог Мањежног трга догодио се још један догађај који Православни доживљавају потпуно исто као и поступке у Мањежу.
Дума је донела одлуку која позива да се у центру Москве обнови споменик „првом џелату“ Ђержинском. Тешко да је Тер-Огањан на било који начин повез с комунистима у Думи.
Али је Господ Својим Промислом спојио ова два догађаја да би се кроз то боље уочио смисао свакога од њих: слобода пљувања на иконе једном се већ претворила у ГУЛАГ-е.
У децембру 1998. године је управо ћутање штампе поводом богохулства у Мањежу много рекло и о нама, и о нашој земљи, и о свету у којем живимо. Реакција штампе се одређује издавачком политиком. Издавачку политику одређују њени власници. Власници су они који дају новац.
А ко има новац? Па управо анализа новинског света и омогућава да боље схватимо у чијим је рукама власт.
На власти су људи којима ликови Спаситеља и Мајке Божије нису драги, а бол хришћана је величина која толико мало значи да се преко ње може прећи.
[1] Р. Лорентен, Предговор. Мудри поглед у будућност, П. де Лобје, Време краја времена: есеј на тему хришћанске есхатологије, Минск, 1995, стр. 6
[2] П. де Лобје, наведено дело, стр. 45-46
[3] Тамо, стр. 49
[4] Тамо, стр. 112
[5] Тамо, стр. 103
[6] Тамо стр. 105-106
[7] Тамо, стр. 112-113
[8] Свети Григорије Богослов, „Самоме Себи“, Дела, у два тома, Петроград, 1912. том 2, стр. 407
[9] Наведено по: Јеромонах Дамаскин Христенсен, наведено дело, стр. 372
[10] П. де Лобје, наведено дело, стр. 122
[11] Узгред, чудно је, када сам изразио своје неслагање са Лобјеовом концепцијом за време његових јавних предавања у Москви , у листу „Православна Москва“ појавила белешка са великом критиком на мој рачун. Управо је о мом ставу било речено да је „ова есхатологија рецидив традиционално-израиљског противљења Светоме Духу“ (Игуман Варсонуфије Хајбулин „Иде ли благословено време мира?“ Православна Москва, Москва, 1996. бр. 32-33 /92-93/).
[12] Тако је рабин Акиба који ужива највећи ауторитет међу Јеврејима устанак Бар Кохбе ротив Рима 132. године подржао и чак прогласио да је Бар Кохба и јесте Месија. Рамбам (Мајмонид) је објаснио: „Бар Кохба је заиста могао да постане Машијах да није правио грешке. На тај начин се може сматрати да је рабин Акиба био у праву; Бар Кохба просто није успео да реализује могућности које су у њему постојале“ (Пинхас Полонски, Китроска Миријам. Дан плача, жалости и поста, Лехаим, Москва, 1998, бр. 7 (75), стр. 17).
[13] П. Де Лобје, наведено дело, стр. 109-110
[14] Подробније видети о томе поглавље „Православље и римокатолицизам у искуству молитве“ у мојој књизи „изазов екуменизма“ (Москва, 1997)
[15] А.И. Неклеса, Крај цивилизациије, или цик-цак истоије, Застава, Москва, 1998, бр. 1, стр. 168
[16] „А може ли Јеврејин бити председник Русије? - Не мислим да ће паметан Јеврејин хтехи да буде председник. Није то јеврејски посао. Наш посао су бизнис, медицина, производња, уметност, јавна гласила.“ (М.Мирилашвили, Само луд Јеврејин ће хтети да буде председнк Русије, Верзија, Москва, 1998, бр. 23). М. Мирилашвили је заменик председника Руског јеврејског конгреса и уз то председник компаније која носи назив... „Руски видео“.
[17] А. И. Неклесса, наведено дело, стр. 166-167
[18] О. Николајева, Савремена култура и Православље, Москва, 1999, стр. 16-17
[19] Санхедрин 9,2, Талмуд, Мишна и Тосефта: у 6 томова, Петроград, 1901, т.4, књига 7 и 8, стр. 287. Упоредо такође: „ако паганин убије паганина или убије Јеврејина, он одговара, а ко је Јеврејин убио паганина, он не одговара“ (Тосефта, Авода Зара, 8, 6, тамо. Стр. 476).
[20] У једној пропагандистичкој књижици издатој почетком 80-их година и Белорусији, која се називала, ако се не варам, „Сто одговора верницима“, неколико пута се понављао један исти трик. Питање: „Може ли у СССР верник да буде наставник?“ Одговор: „Код нас Устав гарантууе слободу савести и једнакост свих грађана. У СССР нема забрана на професије. Али, видите ли, наставник мора да васпитава децу у духу преданости идеалима комунизма, а религиозни човек то не може да учини. Дакле, наставник верник неће моћи да испуњава захтеве образовних програма, те зато ипак не може да буде наставник“. Питање: „Може ли верник да буде официр Совјетске Армије?“ Одговор: „Код нас Устав гарантује слободу савести и једнакост свих грађана. У СССР нема забрана на професије, али, видите ли, официр мора да васпитава војнике у духу преданости идеалима комунизма, а религиозни човек то не може да учини. Дакле, официр верник неће моћи да испуњава захтеве прописа, те зато ипак не може да буде официр.“ На сличан начин гласио је и одгвор на питање: „Може ли верник да буде руководилац предузећа?“
[21] Колико се независно од мишљења купаца новина могу понашати „демократск“ новинари види се из тога како московске „демократске новине“ осветљавају црквену тематику. Према анкети коју је спровео Институт за систематска истраживања и социологију већина Московљана (59,5%) слаже се са тим да држава треба да подржава цркву (в. Московске новости, 1996, 4. фебруар). У исто време готово сва демократска издања у Москви непрестано иступају са најоштријом критиком било којих поступака кји симболизују подршку Православној Цркви од стране државних власти. Према томе, људи који воде религиозну тематику у јавним гласиима, не теже да одразе мишљења већине, већ томе, да своје (углавмом оштро антицрквено) расположење наметну већини Московљана.
[22] Г.К. Честертон, Одани пријатељ, Изабрана дела: у 4 тома. Москва, 1994, т.4, стр. 349