Чини као зачини
Владимир Димитријевић
Хари, Рон и Хермина су другари који бацају чини у свим кључним ситуацијама својих авантура: помоћу њих отварају врата, подижу предмете, чине неког непомичним, и тако даље. Формуле магијских чинова су „шарлатански" - шаљиво поигравање латинским изразима, издашно коришћеним у средњовековном окултизму (рецимо: „Alohomora!", „Finite incanta tem!", „Expelliarmus", „Ricitusempra", и тако даље).
Међутим, „Енциклопедија окултизма и парапсихологије", каже: „Сви примитивни народи веровали су у силу изговорене речи, нарочито ако је то језик или дијалект непознат обичним људима. Уз то, у Средњем веку се веровало да и бесмислене, квази латинске фразе имају чаробњачко дејство. (Рецимо, веровало се да бесмислица „saridap pernisox ottarim" води ка закопаном благу док „agidem margidem sturgidem" лечи зубобољу.)
С друге стране, формуле у роману нису баш тако бесмислене. Поменимо „Petrifiicius totalis” значи проклињање да се жртва скамени (петрифицира на латинском), а „riddikilus" служи да исмеје. Формула „lumos" потиче од латинске речи за светлост - она ствара светлост на врху чаробног штапа. Чак и Валдеморова смртна клетва, „Avada Kedavra", потиче од оријенталног израза који значи: „Нека овај предмет буде уништен". За успех бацања чини није битан само правилан след гласова, него и тон, начин на који се изговарају. Кад Рон и Хермиона уче код професора Флитвика да изговоре формулу за левитацију предмета, Рон викне: Wingardium Leviosa", али ништа не успева. Тада му Хермиона вели: „Рекао си погрешно /.../ Каже се Wing-gar-dium Levi-o-sa, тако да се „gar" чује јасно и дуго".
Чак и ситнице су пажљиво одабране. Рецимо, слике које говоре у Хогвортеу преузете су из чувеног алхемичарског текста Јохана Валентина Андреа „Алхемијска свадба Кристијана Розенкројца" (1616).
Утицај?
Ролингова је много пута рекла да јој није циљ да деца, после њених књига, почну да се интересују за вештичарство и магију. Међутим, изјаве младих читалаца говоре нешто сасвим друго. Шта се може наћи на Интернету?
Девојчица (12 година), вели: „Све књиге сам прочитала најмање три пута. Кад год то учиним, нађем се у магичном свету и опонашам три пријатеља. Волела бих да постанем вештица".
Дечак (10 година): „Не верујем да постоји град чаробњака у мојој околини, али бих волео да га има, јер бих желео да постанем вештац". Девојчица (9 година): „Фанатичан сам читалац Харија Потера и желела бих да магија заиста постоји, као и многи други. Наравно, четврта књига ме је заиста застрашила, и то кад је седрик Дигори умро, сањала сам ноћне море извесно време".
Оваквих изјава има безброј. Деца једноставно желе да уђу у тај свет и да се с њим поистовете. Јер то и јесте природно за дечји узраст, она траже ауторитет, јаке особе или неке друге које их привлаче, да би од њих учили и развијали се.
Зато Њу Ејџ који ствара своје поданике испраног мозга и упрљане душе, руши ауторитет породице, родитеља, наставника, професора, свештеника, лекара... Вештице и вешци постају замена за родитеље, наставнике, свештенике... Аморал постаје замена за морал, демони замена за анђеле, ђаво уместо Бога! Њу Ејџ је тако перфидно ушао тако дубоко, да мења генски запис у ћелији!
Какве су штетне последице потероманије?
1. Деца се зближавају са светом зла, вештичарења, окултизама и демонологије.
2. Бришу се разлике између добра и зла.
3. Гаји се презир према „нормалцима", људима лишеним паранормалних способности.
4. Слаби вољу за борбу са стварним проблемима овога света. Ескатизам магијског начина решавања проблема није никакво решење.
5. Убацује се идеја да родбина која не разуме малог „креативца" не заслужује ништа друго осим одбојности, па чак и мржње.
6. У деци се узгаја сатанска гордост свемоћи - „Бићете као богови", вели Ђаво Еви (Пост. 3, 22).
Бивши церемонијални маг високог посвећења, Бил Шонбелен, који се обратио у Хришћанство, упозорава на следеће: „Само мало размислите о десетогодишњем детету које чита о жртвовању мачке; о немагичним љу-дима попут Вас и мене (нормалцима) који су представљени као заостали, досадни, сурови или неупотребљиви; о томе да је моћ крајњи морални циљ, без обзира на добро или зло; о крвним жртвама; засецању руке живом човеку ради ритуала; кувању нечег што личи на бебу или фетус у лонцу; демонским поседнућима; вукодлацима; вампирима; повратку у живот злог мага проливањем крви; астралној пројекцији; бацању чини и левитацији; претварању у животињу (ликантропија); употреби кристалне кугле ради прорицања; о јунаку (Харију) који лаже, краде, крши правила, преписује; употреби астрологије; учењу да људи могу да постаје и без своје душе; општењу с мртвима; душама покојника које обитавају у нама; Харију који користи дроге за измену стања свести (што су ПРАВЕ биљке које користе вештице и шамани); употреби „Руке славе" (окултни предмет који се добије од руке обешеног убице, чији се прсти пале као свеће и стављају у кућу да у њој зачара све укућане); употреби магијских чини...
Као бивши маг, могу рећи да интелигентно дете има прилику да из књиге о Харију Потеру научи мноштво аутентичних магијских садржаја. За нехришћане попут Харија, смрт је карта за пут у пакао, само у једном правцу!"
Савез учитеља и универзитетских професора Енглеске зато није узалуд зазвонио на узбуну поводом серијала о Потеру. Потер Смит, генерални секретар Савеза, изјавио је: „деца треба да буду заштићена од екстремних форми окултизма и треба да се уче одговорном и позитивном приступу тој проблематици, уочвајући опасности путовања у непознато. Филм о Харију Потеру водиће цело поколење ка откривању вештичарства./.../ Све више деце проводи сате и сате на интернету тражећи сатанистичке сајтове, и ми се бринемо што их нико не надзире."
Бивши вештац, а сад протестантски пастор, Дејвид Ј. Мејер, каже: „Комунистички револуционар Лењин је рекао: „Дајте ми једно поколење младих, и преобразићу цео свет". Сада је цело једно поколење дато промотеру демонологије Џоан К. Ролинг и њеним књигама о вештичарству, под насловом „Циклус о Харију Потеру". Као бивши вештац, могу ауторитативно да кажем да сам изучио дело Ролингове и да су књиге о Харију Потеру приручници окултизма. Небројени милиони младих бивају учени да мисле, говоре, одвајује се и понашају као вешци и вештице пунећи се садржајем тих књига. /.../ Читајући их, милиони младих уче како да опште с демонима!"
Цео свет је пун мрачних искустава са Харијем. У Сибиру се 2002. године двадесет троје деце отровало испијајући „магични напитак" који су сами направили опонашајући Харија. Већ поменути Питер Смит упозорава: „Деца, а нарочито девојчице у предпубертетско доба, увек се занимају за магију и паралелне светове. Бацање чини даје им утисак да надзиру свет који постаје све више збуњујући у доба кад многа деца себе осећају као немоћна бића...
Мајкл О' Брајан, на примедбу да је то само бајка, одговара: „Разумски, деца знају да фантастични елементи у књизи нису „изистински". Али осећајно и подсвесно они то апсорбују као нешто стварно. То се додатно усложњава чињеницом да око нас постоји као низ могућности да млади улете у окултне субкултуре, где се неке од Харијевих моћи нуде као праве.
Енди Норфлок, на челу британске „Асоцијације пагана", још 2000. године се хвалио да Хари Потер и ТВ серије попут „Сабрине" доносе лавине позива младих интересената за вештичарство. Сајрона Наут, вештица и аутор књиге „Водич за вешца и вештицу" (2001), рекламира дело овако: „Комплетан водич за извођење магије у Хари Потеру употребом модерних вештичарских техника. Научите технике прорицања какве су тарот, руне, „вештичарење" и гледање у карте. Као додатак, овај водич садржи историју вештичарства, упутство за справљање напитака, „и одбрану од мрачних вештина"."
Кејт Вест, потпредседница федерације пагана, написала је „При ручник за праву вештицу". И она се наслања на причу о Харију Потеру.
Ричард Абанес, аутор две сјајне књиге о проблему којим се бавимо, „Хари Потер и Свето Писмо" и „Фантастика и ваша породица", с пуним правом каже: „Није реално очекивати да ће сва ова деца (која читају романе о Харију Потеру, нап. В. Д.) коначно почети да се баве окултизмом. Али исто тако је лажна тврдња да нико од њих неће почети да се бави окул-тизмом, што су већ уочили вешци и вештице". У „Тајмсу" је 2001. године објављен податак да је у групи од 2600 тинејџера, од 11 до 16 година, у којој је вршена анкета, више од половине деце било заинтересовано за окултизам.
Због тога је Британски савез учитеља и предавача тражио да у школама деци објашњавају опасности бављења окултизмом, пре свега интернетом. Секретар савеза, Питер Смит, изјавио је: „То иде даље од читања прича о Харију Потеру. Реч је о забрињавајућој тенденцији међу младима. Родитељи и учитељи треба да образују децу и младе о опасностима поигравања са окултизмом пре но што они уђу предубоко у исти".
Морал и Хари
Многи бранитељи потероманије тврде да је Хари, у суштини, изу-зетно морална личност, која може да служи као узор понашања деци. Међутим, ствари су далеко од моралне једнозначности.
Пре свега, Хари редовно лаже. У „Заточенику" лаже возача ауто-буса, затим Лупина, онда Снејпа. У „Пехару" лаже Хагрида, кућног вилењака, Хермиону, Снејпа, Триленијеву, Корнелијуса Фраџа - и све без последица. У Хогвортсу је лагање уобичајено. Албус Дамблдор, у „Пехару", ђацима вели да је „истина УГЛАВНОМ пожељнија од лажи" (али не увек). И Харијев отац Џејмс је кршио правила школе и лагао. Професорка Мек Гонагаи за Џејмса Потера и Сиријуса Блека вели: „Обојица веома паметни - изузетно паметни, у ствари - али мислим да никад нисмо имали такав пар изазивача невоља".
Сви симпатични ликови крше морална правила. Фред и Џорџ Вес-ли краду чаробну мапу коју ће Хари користити ради својих авантура у „Заточенику". У „Пехару" отац их моли да се не кладе на купу у квидичу, да би на крају попустио и само их упозорио да ништа не причају мајци. Сам господин Весли, одушевљен нормалцима, стално крши правила према њима. Сличан је и Хагрид - иако не сме да баца чини, он то ради; гаји забрањене змајеве, моли Харија и друштво да га не одају, напија се...
Уједно, особе које строго поштују правила су негативци попут Дарслијевих, Снејпа и Аргуса Филча.
Док ликови који поседују „узвишена" знања и вештине, строго се придржавају свих окултно магијских правила, те на тај начин крше каноне Хришћанства, односно раде супротно постајући богоборци односно сатанисти. А понегде и апсолутно нескривено чак наглашено крше моралне норме које смо стекли кроз хришћанску цивилизацију, и сва та морална достигнућа ругајући се бацају под ноге, и опет потврђујући своју богоборност: и против човека и против Бога - Сатанизам.
Па зашто онда многи веле да је у питању прича о борби добра и зла?
Ричард Абанас вели: „То је нека врста књижевне илузије остварене на основу радикалног редефинисања добра и зла који је предузела Роулингова. Она је вешто прикрила МАЊА зла дела њених „добрих" ликова иза СТРАВИЧНИХ злих дела њених „злих" јунака. Другим речима, Роулингова је начинила Валдеморта и његове следбенике тако одбојнима да су неморална дела Харија и других „добрих" ликова (лагање, преваре, бацање чини у самоодбрани и тд.) добила привид добронамерности, забаве и врлине. Тоје резултирало прихватањем „благо лоших" ликова као добрих".
А храброст и оданост?
Храбри су и одани не само добри, него и негативни ликови. Лорд Валдеморт награђује верност Питера Петигруа, а многи зли чаробњаци су спречени да се Валдеморту придруже. Абанес тврди: „Наравно, Валдемортови методи деловања могу се веома разликовати од Харијевих, али и један и други имају сличну мотивацију: лични интерес. Валдеморт жели оно што жели, као и Хари. Једина разлика између њих лежи у правилима која бирају да крше, лажи које бирају да кажу и циљевима које желе да постигну. /.../
Рат у „Харију Потеру" није између добра и зла, него између ЈЕЗИВОГ зла (Валдеморт и дружина) и МАЊЕГ зла, које личи на добро (Хари и дружина) јер је оно мање нападно од великог зла". Шта деца могу да науче од морала „добрих" магова?
1. Послушност је небитна.
2. Казну је могуће избећи лагањем и „везама" са онима који имају власт.
3. Правила се крше зарад постизања својих циљева.
4. Обмана је допуштена у извесним околностима.
То јест: правила су ту да се крше; етика је „ситуациона"; циљеви оправдавају средства.
Толкин?
Неки пореде Харија Потера са јунацима Толкинове трилогије о „Господару прстенова". То, међутим, није истина. Морал Толкиновог дела заснован је на Хришћанству. Добро побеђује зло добрим. Он не користи прстен Сауронов, иако би могао, јер зна да се тај прстен никако не може ис користити на добро.
Насупрот овоме, Хари и Валдеморт имају исти извор моћи, само је користе на различите начине. Уосталом, обојица припадају истом реду чаробњака, чаробни штапићи су им истог порекла, и један и други говоре змајским језиком. Толкинове врлине су хришћанске: смиреност, храброст, љубав, самопожртвовање. Он пориче могућност да се сила зла може користити на добро. Код њега магија није безазлена, и не припада свету људи (Гандалф и Саруман нису људи, него посебна раса чаробњака, као Вилењаци што су посебна раса.). Чини из романа о Харију могу се лако опонашати у стварном свету, док је то немогуће кад је у питању маг-ија описана у „Господару прстенова".
Док је Валдеморт зао зато што жели моћ по сваку цену и убија због ње. Хари је добар зато што му се супротставља. Међутим, Фрода и други Толкинови јунаци су добри на много дубљем плану - јер су савладали искушење прстеном, и јер су били верни идеалу кратке победе над разулареним, привидно свемоћним Злом. Брајен Карни је с тим у вези био сас-вим у праву кад је рекао да је „Хари Потер" борбу зла и добра свео на борбу одвратног и симпатичног, док је Толкин урадио много више, показујући с каквим се моралним изазовима срећу људи и народи.
Бивши астролог, Марсија Монтенегро, вели: „Не постоји морално средиште у Харију Потеру. Добро и зло су представљени као глава и писмо истог новчића. То је окултни поглед на свет". То значи: Да је Роулингова приказала свет правог окултизма и понудама њуејџерски морал релативизма.
„Заблуда не престаје да буде заблуда зато што постаје помодна", вели, с пуним правом, Роберт К. Честертон.
Имајмо то на уму пре но што нас „Хари Потер" одушеви.
Литература:
1. Ricard Avanes: Fantasy and your family, Christian Publications, Inc, Camp Hill, Pennsylvania, 2002.
2. Harry Potter: The truth behind the story, без места и године издавања
преузето из специјалног броја "Истине",
зборника посвећеног демонизацији деце,
број 2. 2005.