Какве свеце нуди „Сестринска црква“?

 

Заиста, као што примећује ћакон Андреј Курајев, богословске доктрине би се можда и могле усагласити на неким комисијама, али - шта ћемо са идеалима светости Православља и римокатолицизма? Јер, кад би се Запад и Исток сјединили, онда би у календару били и „Блажени" Алојзије и Свети Платон Бањалучки... Јер, папа Иван Павао II је за сво-га понтификата, беатификовао и канонизовао мноштво ликова римокатоличке повеснице за које бисмо могли рећи да су, у најмању руку чудни... Није реч само о Алојзију Степинцу.

Рецимо, недавно је у светачник унет оснивач „папине масонерије", „OPUSA DEI", Хозе Матија Ескрива де Балагвера, нови Игнацио Лојола. „Opus Dei" је организација која је стајала иза низа диктатора у Латинској Америци, организација сурове дисциплине налик на ону у тоталитарним култовима. Нови „светац" је својим младим следбеницима поручивао и ово: „Буди инструмент. Велики или мали, деликатан или простачки/.../ Твој задатак је да будеш инструмент"... И још: „Ти си један јадни инструмент/.../ He треба оставити инструмент да зарђа". „OPUS DEI" и даље функционише, и испуњава задатке свог оснивача, који га је предао у потпуну покорност папи.

Нови блаженици су и Пио IX, који је на I ватиканском концилу увео догмат о папиној „незаблудивости", и Иван XXIII, који је сазвао II ватикански концил да би тај догмат, уз екуменистичку реторику, потврдио.

Наравно, ту је и Пио XII, папа Алојзија Степинца. О њему Џон Корнвел у књизи „Хитлеров папа" пише као о човеку који је неформално, али свесрдно, подржао Ендехазију, и прстом није мрднуо да заустави насиље над Србима у доба Анте Павелића. Још 1939, када је надбискуп Степинац довео код папе групу ходочасника, папа је Хрвате ословио старим називом, „предзиће кршћанства", и изразио своју жељу за напредак и бољу будућност. Његов надбискуп је, чим се срео с Павелићем, забележио да му је поглавник рекао да неће бити толерантан према Србској Цркви, јер то није Црква, него „политичка организација". Папа је знао за злочине према Србима. Британски изасланик у Ватикану, Озборну, преводио му је извештаје БиБиСија, од којих је један, из фебруара 1942, гласио овако:

„Најгори злочини се врше у близини загребачког надбискупа. Крв браће тече као река. Православци се силом покрштавају у католичанство. И ми не чујемо глас надбискупа да изражава протест. Уместо тога, извештава се о његовом учешћу у нацистичким и фашистичким парадама". Ватикан је y јулу 1941. знао за насилна покрштавања Срба, јер је ватиканска Конгрегација за Источне цркве тражила да се не примају они који би да постану католици из „погрешних разлога" (као што је избегавање ножа и маља). Кардинал Тисеран је усташком дипломати Рушиновићу рекао да се зна да је 350 хиљада Срба нестало (1942.) Али, Пио XII је и даље при-мао усташе: јула 1941. сто чланова загребачке полиције; 6. фебруара 1942. усташку младеж; 1943. изразио је, пред усташким послаником Лобковићем, своје задовољство Павелићевим писмом и жаљење што још није почео поход против правог непријатеља - бољшевизма...

Још једног папиног јерарха чека беатификација: то је негдашњи врхбосански надбискуп Јосип Штадлер. Кардинал Крешченцио Сепе је посетио Босну и Херцеговину од 6. до 10. јуна 2002, као папин секретар Комисије за евангелизацију народа. У Сарајеву је посетио „мисијску средишњицу" Римокатоличке цркве, и, после говора о ранама минулог рата, поручио је окупљеним фратрима и часним сестрама да треба да помогну другима да сретну Кристово лице у „религиозно плуралистичном друштву". И додао је да је босанска римокатоличка црква мучени-ца, али да је папа истакао да наступа пролеће евангелизације. Многи су се после Сепеове посете упитали ко треба да буде евангелизован, с об-зиром да су римокатолици у Босни добро организовани и верни својој заједници. Али, све је постало јасно када се Сепе као образац мисије ис-такао кардинала Јосипа Штадлера, чији је поступак за беатификацију покренуо сарајевски кардинал Винко Пуљић. Сепе је за Штадлера рекао да је био „горљиви пастир, препознатљив по светости и многим иницијативама делотворне љубави".

А шта је Штадлер уствари радио као оснивач реда часних сестара „Служавки малога Исуса"? Роћен 1843. у Славонском Броду, студирао у Риму, професор у Загребу, за надбискупа врхбосанског именован је после Берлинског конгреса 1878, када је Аустро-Угарска стигла у Босну у „миротворачку мисију". Од самог почетка, као верни син Рима и Беча, радио је на борби против србског Православља. To је доба када је укидана ћирилица, затваране србске школе, потискиване књиге из Русије и Србије... На сарадњи са окупационим шефом Земаљске владе, грофом Мирошевским, Штадлер нуди србском митрополиту Сави Косановићу прелазак на унију с Римом, што овај одлучно одбија. Долази до полемике са Штадлером и великог притиска Беча на србског владику, који се 1885. повлачи, немајући снаге да се избори с Римом и Хабзбурзима. Било је то доба борбе за бошњаштво и бошњачки језик, са једним јединим циљем: Србе што више отућити од Цркве Истока.

Штадлер је умро 1918. године, дан после стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, која му није била по вољи. Политички опредељен као праваш франковачке орјентације, Штадлер је дочекао процес за нроглашавање блаженим. О њему кардинал Винко Пуљић вели да је „милост која се незаслужено претвара у благослов; именујући велечасног Паву Јуришића за постулатора беатификације, Пуљић је посредно свима ставио до знања да очекује да he Босна и Херцеговина добити свог „Блаженог" Алојзија.

Ако је тако, поставља се једно питање: шта he православни Срби у Друштву таквих „светаца" и њихових беатификатора?

 

Извори:

 

1.     Хуан Гојтисоло: Светац, фашиста и развратник, „Le Monde Diplo­matique", октобар 2002.

2.     Џон Корнвел: Хитлеров папа - тајна историја Пија XII, Службени лист СРЈ, Београд, 2000.

3.     Живица Туцић: Рим опет нуди унију, „Глас јавности" 24. јун 2002.

 

 

 

 

< ^ >