Папа у Бугарској
Још 25. новембра 2000. године Бугарску је посетио председник Понтификалног савета за јединство кршћана кардинал Едвард Касиди. Tor истог дана срео се и са бугарским патријархом Максимом. Касиди је покушао да убеди патријарха Максима да се сретне са папом римским, чему треба да претходи званични Максимов позив Ивану Павлу II. Па ипак, патријарх Максим се није дао, јер је против тога Синод Бугарске Цркве, веома одлучан кад је у питању екуменизам (Бугарска Црква је, са Јерусалимском и Грузијском Православном Црквом, једина која није члан јеретичког протестантског Светског савеза „цркава“.) Касиди је, после састанка с патријархом Максимом, отишао смркнута лица, и није дао чак ни изјаву за штампу.
Нови папски нунције, монсињор Менини, чим је стигао у Софију, дао је изјаву медијима да је један од главних циљева његове мисије да организује папину посету Бугарској.
Световне власти су и раније вршиле притисак на Синод да позове папу римског, но Синод је сматрао да је та посета непотребна и непожељна. Али, „демократске власти" се нису дале, и, преко себи покорних „демократских медија", већ 27. новембра 2000. Бугарска Црква је била нападнута због „одсуства државничког такта", хришћанске љубави, верске толеранције, итд. Патријарх Максим је оптужен да је одбио сусрет с папом због „тајних налога" патријарха московског и све Русије Алексеја II.
Ипак, политички притисци су се наставили, а министар спољних послова Бугарске, Соломон Паси, уложио је велики напор да папа дође у земљу Светог Јована Рилског. Патријарх је изјавио да он папу, из канонских разлога, позвати не може, али да ћe сe срести с њим из разлога гостољубља. Народ је био одлучно против. Иконописано је изображење Светих Мученика Зографских, који су пострадали од паписта на Светој Гори за време унијатске политике цара Михаила Палеолога. Икона, висока три метра, литијно је ношена кроз Софију, уз пратњу многих свештеника и верног народа, који су се Богу молили да папа не крочи на православно бугарско тле.
Папа је у Бугарску стигао 23. маја 2002. године. Тешко болесног 82-годишњег старца спустили су из авиона специјалном хидрауличном направом. Дочекали су га министар Соломон Паси, као и папски нунције Антонио Менини, бугарски бискупи и друга званична лица. Као пратиоци су стигли Валтер Каспер, нови челник Савета за јединство кршћана и Инације Муса Дауд, префекат Конгрегације Источних Цркава, као и државни секретар Ватикана, кардинал Анћело Содано.
Какав је став Бугарске Цркве био, најбоље се види из изјаве патријарха Максима, који је, само дан пре папине посете, рекао: „Желимо свима који су се отуђили од православне вере да јој се врате. Ето, том поруком ћемо дочекати папу"...
Патријарх и папа су се срели у резиденцији Светог Синода Бугарске Цркве, и сусрет је трајао око једног часа. Патријарх је папи честитао празник Светих равноапостолних Кирила и Методија, просветитеља православних Словена, и том приликом рекао: „Ваша посета нашој земљи даје Вам могућност да се ближе упознате с плодовима великог дела свете солунске браће Кирила и Методија, дела, које је наша Црква свештено сачувала и које је ваплоћено у душама нашег побожног народа“.
Патријарх Максим је отворено рекао папи да се Рим одвојио од Православног Истока: „У овај празнични дан ми не можемо а да се не сетимо тешког догаћаја из средине XI века, када се Запад одвојио од Истока. Упркос свему, убеђени смо да је жртвена љубав Христова снажна и дуготрпељива и да сваком даје време да доће до познања истине, која је сачувана и која се проповеда ЈЕДИНО У СВЕТОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ. И МИ СВЕ ПОЗИВАМО ДА КРЕНУ ТИМ ЈЕДИНИМ СПАСОНОСНИМ ПУТЕМ".
Желећи да истакне православне корене бугарског народа, патријарх Максим је папи подарио икону Светог цара Бориса, крститеља Бугара, који је, као и наш Свети Сава, уместо Рима изабрао православни Цариград као место одакле he примити крштење.
Папа Иван Павао II је изразио жељу да се односи измећу Бугарске Цркве и Ватикана продубе. Претходно је папа посетио саборни храм Светог Александра Невског у Софији, у коме је једва успео да изговори део поздравног обраћања, док су други део изговорили пратиоци. Поклонио се чак и частици моштију Светог Александра Невског, заштитника храма, који је одбио унију с Римом и мачем дочекао папске крижаре на Неви. Шта је том приликом папа мислио, зна једино Бог. Очито, њему је свеједно коме се клања: само да оствари дипломатски успех.
У италијанским новинама „Република" појавио се овакав коментар поводом папине посете Бугарској: „Папино 96. путовање је одједном прецртало онај лик папе који је запамтило цело поколење људи. Поглавар Ватикана је увек био у покрету. Сада је сасвим другачији. Више не поздравља и не благосиља оне с којима се сретне. Велики проповедник скоро да више не може да говори. Постао је сенка која хода, и многе та промена плаши. Тужно је гледати тог измученог, погрбљеног човека, и све чешће се поставља питање - коме је потребно то мучење и може ли оно да буде од користи Цркви".
Свештеник Радомир Поповић, професор Богословског факултета СПЦ у Београду, у свом тексту „Quo vadis, Карол Војтила (Carolum Wojtyla)?" записао је о папиној посети и ово: „За Ватикан и римокатолике, Бугарска је посебно занимљива, нарочито последњих 140 година. Данас, ако је веровати статистичким подацима, у Бугарској има једва 1% римокатолика, већином унијата (око 80.000) који су то постали, као и у другим деловима света, под веома сумњивим околностима. Наиме, коришћене су углавном нередовне прилике: ратно стање, економска и политичка криза, материјално сиромаштво.
Папа је у Бугарској последњег дана свог боравка, 26. маја, у Пловдиву обавио канонизацију тројице свештеника конгрегације асомпсиониста. Ова конгрегација је, иначе, у Бугарској интензивније присутна почев од 1860. године. Њихов основни циљ деловања у овој земљи и широм Балканског полуострва јесте да преобраћају у римокатолицизам православно становништво. У ову „мисију" је много уложено, а резултати нису баш тако богати. На сличном послу је у Бугарској око двадесет година провео (1925 -1945.) и будући папа Јован XXIII (1958 -1963) као представник Конгрегације за пропаганду вере. Имао је, као и његови претходници и наследници, задатак да оформи римокатоличку јерархију, не само на територији Бугарске, већ и у Грчкој, Турској и широм Балкана. У римокатоличким круговима на Западу будући папа је важио за „балканског“ мисионара.
Дакле, последњег дана свог боравка у Бугарској, у недељу 26. маја папа је у Пловдиву канонизовао свештенике: Јосафата Чичкова, Камена Витчева и Павела Џиџова, који су стрељани 1952. године од стране комуниста. Икона светитеља која је тим поводом настала приказује тројицу свештеника у одеждама православних свештеника, и свакако има за циљ, као све друго, да остатак Бугара преобраћа у римокатолицизам. Бугарска је, о и већина источно-европских земаља, за западне цркве terra misionis (мисијско подручје), иако предањски припада Православљу. И овде, као и на другим странама, Ватикан не води много рачуна о начинима и средствима свог деловања и свог „продора на Исток".
Веома је важно истаћи и то да је папа Иван Павао II својим верницима у Бугарској понео остатак тела недавно беатификованог папе Ивана XXIII, бугарског „мисионара“ и сазивача II ватиканског концила, после кога је Рим почео да користи слаткоречиву причицу о Православној Цркви као „сестри“. И та порука је сасвим јасна: и Бугарску треба укључити у процес „духовне интеграције" с Римом, чега ће покровитељ бити Иван XXIII.
Извори:
1. Папа хоће у Бугарску... али га тамо не позивају, Православие.Ру. (на руском), интернет адреса: http://www. pravoslavie. ru
2. Данил Стоянов: Болгариа встретит папу римского иконой зографских мучеников, убитых католиками, http://www. pravoslavie.ru
3. Болгарски патриарх пожелал римскому папе „вернутся к православной вере" (Петар Павлов), http:// www. pravoslavie.ru
4. Протојереј Радомир Б. Поповић: Quo vadis, Карол Војтила (Саrоlum Wojtyla)? „Књижевне новине", 1062 -1063/2002.