Молитва срца: дужност оних који живе у свету

 

Пишеш: „Посетила ме је жена, са којом сам разговарала о духовним стварима. Дошла је на ред тема молитве, и била сам изненађена да чујем своју гошћу која инсистира да људи који живе су свету, немају довољно снаге за молитву срца, па чак и да она није прикладна за њих. Рекла сам шта сам могла, али бих желела да вас чујем реч од вас по овом питању“.

Ваша гошћа је погрешно расуђивала. Онај ко нема молитву срца, нема молитву, јер је једино молитва срца истинска молитва, угодна и прихватљива Богу. Треба да обликује душу и лична и црквена молитва, а чим се она изгуби, човек има само изглед молитве, али не и суштину.

Јер шта је молитва? Молитва је уздизање ума и срца ка Богу – у хвалу, захваљивање и преклињање за добре ствари, које су неопходне за душу и тело.

Суштина молитве, дакле, јесте умно уздизање ка Богу из срца. Ум стоји у срцу свесно пред лицем Божијим и испуњен исправним и неопходним поштовањем, почиње да излива своје срце пред Њим. Ово је молитва срца! И то треба да буде истина свих молитви. Читање молитви, било код куће или у цркви, даје нам само речи, облик; душу или суштину молитве свака особа носи са собом, у свом уму и срцу. Целокупни поредак црквене молитве, све молитве састављене за читање код куће, које су направљене ради умног окретања ка Богу.

У читању ових молитви, чак и уз минимум пажње, човек не може избећи умно општење са Богом, сем ако није у потпуности несвесан онога што ради. Нико не може чинити ништа без умне молитве. Ми се не можемо уздићи ка Богу, осим кроз молитву, јер то захтева наша духовна природа. И ми то не можемо чинити другачије него кроз делатност ума, јер Бог је Ум.

Истина је, постоји умна молитва која се изговара, т.ј. спољашња  - извођена код куће и у цркви; али постоји и умна молитва која нема спољашњи облик или физичко стање; суштина и једне и друге је исто. Обе врсте су неопходне за људе који живе у свету.

Спаситељ је заповедио: „Уђи у клет своју и помоли се Оцу свом Који је у тајности“. Ова клет, према тумачењу Светог Димитрија Ростовског, означава срце. Последично, заповест Господња нас обавезује да се молимо Богу тајно, умом у срцу. Ова заповест се односи на све Хришћане. 

Шта заповеда Апостол Павле, када заповеда да треба да се молимо без престанка сваком молитвом и мољењем у Духу (Еф. 6:18)? Он нас подстиче на молитву срца – духовну молитву – и упућује своја подстицања свим хришћанима без разлике. Након свега, он подстиче све Хришћане да се моле без престанка (1.Сол. 5:18)

Али молити се без престанка могуће је једино кроз молитву срца. Ово значи да је молитва срца неопходна за све Хришћане, а ако је неопходна, онда човек не може рећи да је немогућа, јер Бог не заповеда оно што је немогуће. Истина, тешко је, али рећи да је немогуће, погрешно је.

Након свега, све добро јесте тешко, а све ово још више се може рећи за молитви, која је извор свега добротг за нас и њихова чвсрта подршка.

Неко ће питати: „Како се то постиже?“ врло једноставно: стекни страх Божији. Страх Божији, као осећање, повући ће пажњу и свесност у срце, а као страх, примораће пажњу и свест да стоје у срцу са поштовањем према Богу. Овде имате умну молитву пред Богом; то је умна молитва! Док год је страх Божији у срцу, ово умно стајње пред Богом неће напуштати срце. Овде су вам ефикасна средства за стицање молитве срца.

„Али,“ питаће неко, „шта са пословима који одвлаче пажњу?“ Они те неће одвраћати: само стекни страх Божији. Нису ствари или послови, ти који ометају стајање пред Богом, већ сујетна и будаласта занимања. Остави на страну оно што је испразно, лоше, остављајући само оно што је неопходно, не према свет, већ према Јеванђељу – и видећеш да испуњавање таквих обавеза, не само да не одваја од Бога, већ напротив, привлачи ум и срце према Богу...

Након јутарњег устајања, стани још чвршће пред Богом у срцу, у твојој јутарњој молитви – који ти је Бог одредио – без окретања твојих осећања и пажње од Њега. И тако ћеш извршавати твој посао уз помоћ сила твог тела и душе, док будеш стајао пред Богом умом у срцу.

Погрешно је мислити, као што то неки чине, да молитва срца захтева да човек седи негде сакривен и да тако размишља о Богу. Не постоји нигде потреба сакривати се, сем у свом сопственом срцу, успостављајући тамо свој поглед ка Господом, Који је испред тебе, као да ти је са десне стране, као Пророку и Цару Давиду. Говоре да је усамељност корисна у бављењу молитвом срца, а како људи могу у свету наћи усамљена места, када су стално заузети у чињењу нечега, стално јурећи за проблемима.

Истина је да је усамљеност неопходна у време молитве срца. Али постоје две врсте усамљеништва: једна је потпуна, стална, када особа одлази у пустињу и живи сам; друга је појединачна, повремена. Прва сигурно не одговара мирјанима, али друга не само да им није немогућа, већ је они и поседују. Свако има неко време током дана, када је сам, чак и ако није свесно планирао да остави одређени период за усамљеност. И он може искористити ово време да се бави молитвом, да је јача и активира себе у молитви срца. Последично, нико се не може зговорити да му мањка услова за бављење молитвом срца. Нађи такво време и повуци се у себе. Остави на страну све своје бриге, стани умом у срцу пред Богом и изливај своју душу пред Њим.

Поред спољашње усамљености, постоји и унутрашња усамљеност... свако је имао искуства, да када га боли срце због нечега, нема разлике да ли се налази у најрадоснијем друштву, не чује ништа, не види ништа; уместо тога, он седи сам у свом срцу. Ако је ово истина за земаљске бриге, зашто не би било могуће и у духовном животу? Када је неко повређен болом срца у односу на овај земаљски живот, шта га може омести од борављења у овом болу у усамљености свог срца?

Следи да човек само треба да успостави ову (унутрашњу) усамљеност, да би био сам, и са ове тачке да подстиче страх Божији, и осетиће најскрушенији бол срца, који ће „цементирати“ пажњу и осећања на „једино потребно“ и на овај начин ћемо доћи и појавити се пред лицем Божијим. Ето, дакле, усамљености!

„Постоји још једна недоумица: у бављењу молитвом срца, човек треба да има водича. Где да га нађе мирјанин?“

Тамо, у свету – међу духовним оцима и чак међу мирјанима. Истина је да их има све мање и мање људи, којима се човек може са поверењем окренути за савет о духовном животу.

Али они су увек тамо и увек ће бити, а онај који жели да их наће, милошћу Божијом наћи ће их. Духовни живот је живот у Богу, а Бог показује посебну бригу за оне који Га траже. Само буди ревностан – и пронаћи ћеш све неопходно поред тебе.

И тако, видимо да, хтели то или не, мирјани (световњаци) немају разлога да избегавају молитву срца. Нека се подухвате ње и нека је науче.