О Богу Који воли

 

Драги Хришћани, сви Хришћани говоре, „Како можемо да не волимо Бога?“, или „Кога ћемо волети, ако не Бога?“. Ово је истинита изрека, „Како можемо, а да не волимо Бога?“, а слично, „Кога ћемо волети, ако не Бога?“

Бог је врховно добро, нестворено, безпочетно, бескрајно и, постојеће, без промена. Као што сунце увек сија, као што ватра увек греје, тако је и Бог по природи добар; Он јесте и увек чини добро, пошто „нико није благ осим једног Бога.“ (Матеј 19:17). Бог чини добро, чак и када нас кажњава, јер нас Он кажњава, зато да би нас исправио. Он нас удара, тако да би да нас могао помиловати, шаље нам туге и жалости, да би нас могао утешити. „Јер кога љуби Господ оног и кара; а бије сваког сина кога прима.“ (Јев. 12:6)

Како онда неко може, а да не воли тако велико Добро, као што је Бог? Бог је наш Творац. Створио нас је из ништавила. Нисмо постојали, и гле, живимо, крећемо се, имамо биће, постојимо. Његове свемогуће руке су нас створиле. Он нас је створио, о људи, не као друга створења, безосећајна и наразумна. Створио нас је по Свом посебном, Божанском савету, „Да начинимо човека“ (Пост. 1:26). За друга створења је речено, „јер Он заповеди и створише се“ (Пс. 148:5), али није тако са човеком. Шта онда? Начинимо, речено је, створимо човека.

О Најсветији, о Најдражи Савет! Триипостасни Бог, Отац, Син, и Дух Свети, рекао је о човеку, „Начинимо човека“. Какву врсту човека? „По нашој слици“, речено је, „и обличју“. О Чудесна доброто Божија према човеку! О најузвишенија части човека! Човек је створен од Бога по слици и обличју Божијем. Ком створењу је Бог даровао толику част? Ми не знамо ниједно. ДАровано је човеку и он је почаствован сликом Божијом. О најдраже и предивно створење Божије, човече, слико Божија! Човек је носи у себи као царски печат.

Као што је Цар почаствован, тако је такође и његов портрет. Као што Богу, Цару Небеском припада сва част, тако и слици Његовој, човеку. Бог је излио на ову доброту у нашем стварању, о Хришћанине. Како онда можемо, а да не волимо Бога?

Пали смо и погинули. Не можемо довољно да тугујемо због овога: „Човек у части, ако ниеј разуман, изједначиће се са стоком, коју кољу“ (Пс. 49:20). Али чка и тада, Бог, Који воли људски род, није нас заборавио, већ јке пронашао чудесна средства за наше спасење. Послао нам је Свог Јединородног Сина, да нас спаси и скупи Себи. “Јер Богу тако омиле свет да је и Сина Свог Јединородног дао, да ниједан који Га верује не погине, него да има живот вечни. Јер Бог не посла Сина Свог да суди свету, него да се свет спасе кроза Њ.“ (Јован 3:16-17)

Како онда нећемо волети Бога, Који нас тако воли? Као што Га и сви зовемо, Он је Љубитељ Човечанства; онда и човек мора бити љубитељ Бога. Јер ништа се не може пружити као одговор за љубав, осим љубави и захвалности.

Бог је наш старатељ. Он мисли о нама и брине за нас. Даје нам храну, одећу и дом. Његово сунце, месец и звезде, дају нам светлост. Његова ватра нас греје и ми спремамо нашу храну на њој. Његова вода нас чисти и освежава. Његове звери нам служе. Његов ваздух нас оживљује и држи нас у животу. Једном речју, окружени смо Његовим благословима и љубављу, а без њих нисмо у стању да живимо ни тренутак. Како онда можемо, а да не волимо Бога, Који нас тако воли? Волимо човека који чини добро; још више би требали да волимо Бога, Који чини добро, Чији смо и све што можемо поседовати. Сва творевина и сам човек јесте имовина Божја. „Господња је земља и шта је год у њој, васељена и све што живи на њој“ (Пс. 24:1)

Бог је наш Отац. Молимо Му се и говоримо, „Оче наш, Који си на Небесима“ и даље. КАко онда да не волимо Бога Оца? Добра деца неминовно воле свог оца. Онда, ако желимо да будемо истинска деца Божија, и да Га нелицемерно називамо Оцем, онда Га морамо и волети као Оца.

Истински се говори од стране свих, „Како можемо, а да не волимо Бога?“. Љубав, као свака друга врлина, мора такође обитавати у нашем срцу. А ако живи у срцу, онда ће се неминовно појавити и споља, слично несвареној храни из стомака. Скривени огањ одаје себе својојм топлотом, а мирисни мелем, својим мирисом. Тако је Давид показао своју свету љубав, коју је осећао према Богу, својим најслађим химнама Богу, „Љубићу Те, Господе, крепости моја! Господе, Граде мој, Заклоне мој, који се оборити не може, Избавитељу мој, Боже мој, Камена горо, на којој се не бојим зла, Штите мој, Роже спасења мог, Уточиште моје!“ (Пс. 18:1-2), и на многим другим местима. Иако се љубав може крити у срцу, ипак не може бити сакривена, већ себе одаје по спољашњим знацима.

 

Знаци љубави према Богу

 

Али погледајмо који су знаци љубави према Богу, тако да не би имали лажни сан љубави, уместо саме љубави. Ни у чему се човек не вара толико, као што се вара у љубави. Знаци ове љубави су:

1. Сам Бог указује на ово, говорећи, „Ко има заповести Моје и држи их, он је онај који има љубав к Мени“ (Јован 14:21). Јер, истинити љубитељ Бога, чуваће себе од свега што је одвратно Богу и журиће да испуни све што је Богу угодно. Због отга он чува заповести Његове. Из овога следи да они Хришћани, који занемарују заповести, немају љубави према Богу. Такви су пакосници и они који штете другима на свакакве начине. Такви су расипници, прељубници и сви оскрнавитељи. Такви су пљачкаши, разбојници, лопови, и сви они који неправедно присвајају имовину других. Такви су и клеветници и они који проклињу друге. Такви су лукави, варалице, препредени, обмањивачи и лицемери. Такви су врачари и они који одлазе код њих. Такви су сви који чине зла дела. Сва таква љубав нити воли Закон Божији, нити Самог Бога. Они воле себе и сопствене потребе, али никако Бога или Његов свети Закон.

2. Очигледан знак љубави према Богу, јесте искрена радост у Богу, јер се ми радујемо у ономе што љубимо. Слично томе, љубав Божија не може постојати без радости, и када год човек осети сладост љубави Божије у свом срцу, он се радује у Богу. Јер се тако сладосна врлина као што је љубав, не може осећати без радости. Као што мед заслађује наше грло када га пробамо, тако и љубав Божија чини наше срце радосним, када окушамо и видимо да је Бог добар (Пс. 34:8). Таква  радост у Богу, може се видети на много места у Светом Писму, а представљена је највише и пре свега у Светим Псалмима. Ова радост је духовна и небеска и она је предукус сладости вечног живота.

3. Истинити љубитељ Бога презире свет и све што је у свету, и тежи ка Богу, његовом најљубљенијем. Он сматра части, славу, богатства и све утехе света за којима трагају синови овог света, ни за шта. Јер њему је, једино Бог, нестворено и најдраже Добро, довољно. У Њему самом, он налази савршену част, славу, богатства и утеху. За њега је Сам Бог бесцени бисер, ради кога сматра све остало неважним. Такав не жели ништа на небесима ни на земљи, сем Бога. Таква љубав је осликана самим речима Псалтира, „Кога имам на небу? И с Тобом ништа нећу на земљи. Чезне за Тобом тело моје и срце моје; Бог је град срца мог и део мој довека.“ (Пс. 73:25-26) Он користи храну, пиће, одећу, и све остало само колико је потребно, а не за чулна задовољства. Из овога следи да ко год воли свет, не воли Бога. Према сведочењу Апостола, „Ако ко љуби свет, нема љубави Очеве у њему.“ (1 Јн. 2:15).

Такви су они који проналазе задовољство само у гордости и спољашњем сјају света, у богатим домовима, у богатим кочијама, богатим трпезама, у ношењу скупоцене одеће, да буду слављени и обожавани од свих и тако даље. Такви људи љубе „телесну жељу, и жељу очију, и понос живота“ (1 Јн. 2:16), што је све одвратно пред Богом, али они не љубе Бога.

4. Истинити љубитељ Бога, увек Га чува у уму и љубави Његове према нама и Његовим доброчинствима. Ово видимо чак и у људској љубави, јер се често сећамо оних које волимо. Тако да свако ко воли Бога, сећа се Њега, мисли о Њему, налази утеху у Њему и радује се у Њему. Јер где је благо његово, тамо је и срце његово. (Матеј 6:21). Њему је бесцено и најдраже благо Бог. Према томе, његово срце такође држи себе нераздвојним од Њега. Одатле се он такође сећа Његовог светог Имена често и са љубављу. Јер срце, исапуњено љубављу према Богу, одаје спољашње знаке љубави. Из овога видимо да они који Га заборављају, не воле Га, јер је заборавност очигледан знак одсуства љубаи према Богу.Онај који воли не може никада заборавити свога љубљеног.

5. Онај који воли, не жели никада да буде одвојен од онога кога воли. Многи Хришћани желе да буду са Господом Христом, када је прослављен, али не желе да буду са Њим у бесчашћу и прекору, нити да носе свој крст. Они Га преклињу да уђу у Царство Његово, али не желе да пате у свету и тако показују да њихово срце није исправно и да они истински не воле Христа. А да кажемо истину, они више воле себе него Христа. Из овог разлога Господ говори, „И који не узме крст свој и не пође за Мном, није Мене достојан“ (Матеј 10:38). Истински пријатељ се познаје у несрећи. Он је наш истинити пријатељ, а онај који нас љуби, не заборавља нас у несрећи. Слично томе, истински љубитељ Христа је онај, који живи са Христом у овом свету, пријања Му у срцу и без роптања подноси крст са Њим, и жели да буде са Њим нераздвојиво у веку који долази. Такав говори Христу, „А мени је добро бити близу Бога“ (Пс. 73:28)

6. Знак љубави Божије ј еи љубав према ближњем. Онај који истински воли Бога, такође воли и свог ближњег. Онај који љуби свог љубљеног, љуби и оно што његов вољени љуби. Извор љубави Божије је љубав према Богу, али се љубав Божија познаје из љубави према ближњем. Очигледно је отуда, да онај који не воли свог ближњег, не воли ни Бога. Као што Апостол учи, „Ако ко рече: ја љубим Бога, а мрзи на брата свог, лажа је; јер који не љуби брата свог, кога види, како може љубити Бога, Кога не види? И ову заповест имамо од Њега: Који љуби Бога да љуби и брата свог.“ ( Јн. 4:20-21). Ово су знаци љубави Божије, сакривени у срцу човековом.

Драги хришћани, покаајмо се и окренимо од сујете света, очистимо срца наша покајањем искрушеношћу, да би љубав Божија могла почивати у нама. „Бог је љубав, и који стоји у љубави, у Богу стоји и Бог у њему стоји“ (1. Јн. 4:16).

 

Зашто би требали да љубимо Бога?

 

Бог је врховно добро, од Кога извире свака добра ствар, и сва блаженства која јесу и која ће увек бити.

Без Бога, сва блаженства су проклетства и несреће, живот је смрт, радост и сладост су горчина. Живети са Богом јесте срећа у несрећама и жалостима, богатство у сиромаштву, слава у бесчашћу, и утеха у жалости. Без Бога не може бити истинског покоја, мира и утехе.

Према томе, љубите Га као ваше врховно добро и блаженство, љубите Га више од сваког створења, више од оца и мајке, од жене и деце, више од вас самих. Прионите Му у срцу, и изнад свега, желите Њега јер је Он ваше вечно добро и блаженство, без Кога нема ни живота, ни блаженства, нити у овом веку, нити у веку који долази.

Свако створење Божије је добро, али је њихов Творац неупоредиво бољи. Љубите, онда, желите то добро које је постојеће, без почетка, увекпостојеће, без примена, од Кога су сва створења створена добра.

 

Сећајте се Љубави Божије

 

Свуда ои у сваком труду сећајте се Господа Бога вашег и Његове свете љубави према вама. Све што можете видети на Небесима и на земљи и у вашем дому, побуђује вас на сећање Господа Бога вашег и Његове свете љубави. Ми се развијамо у љубави Божијој. Свако створење Божије, носи сведочење љубави Његове према нама. Када видиш творевину Божију и имаш корсти од ње, реци себи овако: „ово је дело руку Господа Бога мог, и створено је ради мене. Ова светлећа тела на небесима, сунце, месец, звезде, јесу творевина Господа Бога мог, и оне просветљавају цео свет и мене. Ова земља, на којој живим, која носи плод за мене и моју стоку, и све што може бити на њој, јесте творевина Господа Бога мог. Ова вода која поји и мене и моју стоку, јесте благослов Господа мог. Ова стока која ми служи, јесте творевина мог Господа и дана ми је од Њега да ми служи. Ова кућа у којој живим јесте благослов Божији и дана ми је од Њега за одмор. Ова храна коју окушам јесте дар Божији мене, дан за оснажење у утеху моме немоћном телу.Ова одећа у коју сам обучен, Господ Бог ми је дао ради покривања мог нагог тела. И тако даље.

Овде је икона слика Христова; слика мог Спаситеља, Који је ради менедошао у овај несрећни свет да спаси мене, који сам гинуо, патио је и умро, мене ради, и тако ме искупио од греха, ђавола, смрти и пакла. Обожавам Његову неизрециву љубав према човеку.

Овде је икона слика Богородице, слика Пресвете Дјеве, која је родила у телесно, без семена Исуса Христа, Господа мог и Нога. Блажена међу женама јесте Мајка која је носила Оваплоћеног Бога, и блажен је плод утробе њене (Лука 1:46)! Блажена је утроба која је носила Господа мог и груди које су Га дојиле (Лука 11:27)!

Овде је икона Претече; то је слика тог великог пророка, који је од Бога послан пред лицем мог Спаситеља Исуса Христа, и људима којима је проповедао Њега, да је већ дошао и показао на Њега, говорећи: „Гле, Јагње Божије, Које узе на Се грехе света“ (Јован 1:29), који се нашао достојан да Га крсти у реци Јордану.

Овде је икона Апостола; то је слика Ученика Спаситеља мог, који Га је видео лично, који је отишао са Њим, гледао Га како чини чудеса, слушао како проповеда, гледао како пати ради спасења света, и устаје из мртвих и вазноси се на небо.

Одве је икона Мученика; то је слика борца, који је издржао чак до крви, ради части мога Спаситеља Исуса Христа, и није штедео чак ни свој свети живот, Имена ради Његовог, и установио је нашу побожну верукао истинску, изливајући сопствену крв; и тако даље.

Ова реч, Свето Писмо које слушам, јесте Реч Божија, то је реч уста Његових. Уста Господа мог су говорила то, и кроз њих, ми говори Господ, „Милији ми је закон Твој, него хиљаде злата и сребра“ (Пс. 119:72). О Господе, даруј ми ухо да слушам свету реч Твоју.

Овај свети дом, црква у којо стојим, јесте храм Божији, у коме су молитва и слављење нуде мом Богу од стране верних, браће моје. Ови гласови, ово слављење и заједничке молитве су они гласови којима се химне, захваљивања, похвала и слављења слане у Свето Име Бога мог.

Овај свети човек, епископ или свештеник, јесу најближе слуге Бога мог, који Му приносе молитве, за мене грешног и за цео свет. Овај човек, проповедник речи Божије, јесте гласник мог Бога, који мени и остатку браће моје расветљује пут спасења.

Овај брат мој, сваки човек, јесте вољено створење Божије, и као ја је створење, створено по слици и обличју Божијем. И павши, био је искупљен, као и ја, Крвљу Сина Божијег, Спаситеља Мог, и позван је у вечни живот Речју Божијом. Морам га волети као вољено створење Бога мог, волети га као себе самог. И не сме му чинити ништа, што ја не би волео, и морам му чинити, оно што бих желео себи, јер је то оно што ми је Господ мој заповедио. Једном речју, свака прилика и свака ствар може и мора да те надахњује на љубеће сећање Господа Бога твог, и мора ти показати љубав Његову према теби, пошто чак и Његова казна долази из љубави Његове према нама. Према Писму, „Кога Господ љуби, онога и кара“ (Јев. 12:6).

Памти, онда, свуда и у свакој прилици и у свим стварима, Име Господа Бога твог. Побрини се да не заборавиш Добротвора твог, када уживаш у Његовим доброчинствима, да се не би показао као незахвалан; јер заборављање добротвора, јесте јасан знак незахвалности.

Бог је твој Творац, Избавитељ, врховни Доброчинитељ, и добар Старатељ. Створио те, као што ти даје и сваку добру ствар, пошто без Његове доброте, не би могао живети ни један минут.

Не видиш свог Доброчинитеља овим очима, али видиш доброчинства која ти дарује. Видиш сунце, месец и звезде Његове које те осветљавају. Видиш ватру која те греје и на којој спремаш храну. Видиш храну, која те задовољава, видиш одећу којом је твоје наго тело покривено. Видиш сва остала, безбројна доброчинства, која ти је Он дао ради твојих потреба и утехе.

 Видећи све то, онда, и примајући ова доброчинства, сећај се твог невидљивог Добротвора свуда и увек са љубављу, и захваљуј Му за сва Његова доброчинства чистог срца. Највећи и највише од свих Његових доброчинстава, је што ће Његовом добром вољом, Христос, Његов Јединородни Син,  дошао и искупио нас Својом драгоценом Крвљу од патње, пакла и смрти. У овом делу, Он је показао Своју неизрециву доброту према нама. Морамо, стога, увек непрекидно гледати вером на ово велико дело Божије, толико несхватљиво уму, и псећати се Бога, Који је толико волео нас недостојне. Морамо Му захваљивати свим срцем, обожавати Га, славити, певати и прослављати Га срцем и устима. „Благословен Господ Бог Јаковљев што похоци и избави народ Свој. И подиже нам рог спасења у дому Давида слуге Свог.“ (Лука 1:68-69).

Ти би, такође, требао увек да памтиш ово велико дело Божије и да му се дивиш, да захваљујеш Богу из свог срца, да живиш како је угодно Богу, Који је дошао у свет да грешнике спасе, да Га не би увредио својојм незахвачношћу. Он жели да те спаси, пошто је дошао у свет ради тебе, патио и умро у Свом светом Телу. Требао би, онда, да испуњаваш Његову вољу, и да се бринеш за спасење своје душе са свом марљивошћу. Буди Му захвалан, живи у свету смирено, са љубављу, кротко и  стрпљиво, као што је и Он живео. Он жели исто и од тебе.

Труди се да угодиш Богу, вером и послушањем, то јест, ради оно што Он жели, и шта Му је угодно, и немој чинити оно што не жели и што Му није угодно. Без послупања, шта год човек радио, не угађа Богу.

 

Поштовање према Богу

 

Не обожавај Бога материјалним стварима и површно, већ добром савешћу, страхом, љубављу, послушањем, захвалношћу, молитвом и вером. Јер Бог је Дух, нематеријални и према томе обожава се ни у чему другом, сем у Духу и истини (Јован 4:24)

Помињи Име Божије са свим поштовањем, страхом и побожношћу, и то само када и где треба да се спомиње, јер је Име Божије свето и страшно, а они који Га помињу без поштовања, греше тешко. Подај, дакле, сво поштовање према Имену Божијем као према Самом Богу. Помињеш име земаљског цара са поштовањем; тако би и требало. Колико више би морали да помињемо Име Бога, Цара Небеског, које се дубоко поштује, љуби и слатко је свим Ангелима и душама Светих, са крајњим страхопоштовањем.

Име Божије се исправно помиње у молитви, у слављењу, захваљивању, у хвали и духовним песмама, разговорима и говорима, подесним за Хришћане.То је онда када је разговор о Светој Речи Божијој, о Закону и Јеванћељу, о доласку Христа у свет, о Његовом животу на земљи, патњи и смрти коју је претрпео нас ради, о смрти, и Суду Христовом, о вечним мучењима и вечном животу, и друго.

Не помињи га у другим разговорима, без изузетне потребе, а ако постоји потреба да се помене, спомени га са свом опрезношћу и поштовањем.

Чувај се од помињања Имена Божијег у лажима и шалама, да не би Суд Божији дошао на тебе у том тренутку. „Јер је Бог наш огањ који спаљује.“ (Јев. 12:29)

Без живе вере и страха Божијег, немогуће је живети побожно. Жива вера се надахњује у људском срцу размишљањем о речи Божијој и Духом Светим. Из овог разлога треба да читамо и пазимо на реч Божију, и молимо се да Сам Бог, запали лампу вере у нашем срцу. Страх Божије често настаке из размишљања о свеприсутности Бога и Његовом свезнању. Бог је у суштини свуда присутан; и где год ми били, Он је са нама; шта год ми радили, рекли, мислили, предузели, све је пред Његовим очима.Он зна наша дела, далеко боље од нас самих. Мисли о овоме, о Хришћенине, и пази и уз помоћ Божију, страх Божији ће се родити у теби. Страх Божији ће те чувати и исправљати свуда и у свим стварима, и окретаће те од сваког злог дела, и потврђивати у сваком добром делу. Тако ћеш дан по дан, постајати бољи.

Држи Бога, дакле, пред својим духовним очима и имаћеш страх Божији, опонашајући Псалмопојца, „Свагда видим пред собом Господа“ (Пс. 16:8). Али оно шта треба да радиш, биће ти познато у следећим тачкама. Пази и труди се да се повинујеш овоме.

 Док стојиш у цркви, буди пажљив према ономе што се чита и пева. Ово рађа грижу савест, истинску молитву, искрено појање и захваљивање. Избегавај, дакле, телесно стајање у цркви, са лутањем ума ван цркве, и телесног стајања пред Богом, а размишљања о светским пословима, да се на тебе не би применила изрека, „ови људи приближавају се к Мени устима својим, и уснама поштују Ме; а срце њихово далеко стоји од Мене.“ (Матеј 15:8). Стога, док стојиш телом у цркви, стој срцем и духом, као да стојиш поред Богом.

Када гледаш на иконе Светих, сети се да је Један Творац, Који је створио и њих и тебе, и да је Његов циљ био исти и за њих, као што је и за тебе, то јест, да спаси и њих и тебе. Они су прослављени, а и пред тобом лежи иста слава, само опонашај њихове животе и бићеш спасен.

Молитва се не састоји само из стајања и клањања телом пред Богом, и у читању написаних молитви, али чак и без тога, могуће је молити се у уму и духу у свако време и на сваком месту. Можеш се молити док ходаш, седиш, лежиш, међу људима, и у усамљености. Дижи свој ум и срце ка Богу, и моли милост и помоћ од Њега. Јер, Бог је свуда и на сваком месту и врата ка Њему су увек отворена, и лако Му је прићи, што није тако код људи. А ми Му можемо прићи вером и молитвом, свуда и у свако време, у свакој потреби и условима. Можемо Му умом говорити у свако време, „Господе, смилуј се, Господе помози!“ и слично.

 

 

 

Назад