Духом Светим свака душа живи

 

Дух је оно што оживљава; тело не помаже ништа." (Јн, 6,63)

 

Одговор на питања о души човечијој веома је подробно изложен у Слову Божијем, и он опет није сасвим јасан људима који нису припремљени за разумевање виших циљева живота.

Брига о души требало би да буде свакоме од нас главни животни труд. Управо зато што јасна представа о природи душе, њеном происхођењу, бесмртном назначењу, узвишеном достојанству и бесценој вредности - доприносе дубокој вери која помаже човеку да лакше претрпи страдања земнога живота, са надом у вечни живот у Царству Небеском.

Душа није материјалне природе, нити је чулном оку видљива. Она је свеукупност наших осећања, размишљања, жеља, стремљења, сазнања, намера срца, слободне воље, умних моћи, савести, дара вере и наде у Бога.

Душа је бесмртна, и зато је она бесцени дар љубави Божије људима. Ако човек не познаје учење Светога Писма, и не зна да осим тела има и душу, посматрајући себе и свет око себе природно ће закључити да поседује разум, вољу, осећање, савест ... и све друго што га разликује од животиње, а указује на постојање више духовне стварности.

Нашој души је по Савету Свете Тројице и Божије Премудрости, дарован живот овде на земљи привремено - а наставиће се у вечности, ако буде живела по Бо-жијој вољи.

Веома често видимо у свакодневном животу људе који су здрави, безбрижни, све имају а опет су неза-довољни, јер не виде смисао свога живота, који је удаљен од заједнице љубави са Богом и ближњима; и, насупрот њима, људе притешњене болешћу, сиромаштвом и свакојаким другим невољама, како су испуњени миром, благошћу, благодарношћу и унутрашњом духовном радошћу, јер знају за Бога и живе по Његовој светој вољи.

Еванђелску потврду о томе да у нашем телу живи и душа, видимо у догађају на Гори Преображења када Господ Христос разговара са пророком Мојсијем и Илијом о предстојећем крсном страдању Исусовом, ко је је било неопходно не само ради спасења нашега тела, него још више ради избављења душа наших.

Све душе људске су једнаке пред Богом. И мушкарци и жене при стварању Божијем саздани су јед-накима. Душа, вољом Божијом, носи у себи Његов образ и подобије, које се састоји у следећем:

Бог је Вечан, јер Вечни Бог нема почетка ни краја свога Бића, а душа човечија има свој почетак у Њему, али нема завршетак, јер је бесмртна.

Бог је Свемогућ, и из превелике љубави је и човека обдарио даром свемогућства, дајући му да буде господар природе, да овлада њеним тајнама, и да их потчини да му као господару служе.

Бог је Дух Свеприсутни, и Он дарује човеку мисао која га у трену преноси у разне крајеве земље и васељене; истим тим духом ми бивамо у заједници са Богом и Светима, као и са својим ближњима, одвојеним и веома удаљеним од нас.

Бог је Дух Свезнајући, и Он човеку дарује божанствену особину разумности, којом може овладати многим сазнањима, као и памћење да сачува знање и користи се њиме благоразумно.

Бог је Дух Свесвети, и човек помоћу Божијом за-добија бесцени дар благодати, чијом силом достиже одређену меру светости.

Образ Божији утиснут је у саму природу наше душе: срца, ума и воље, - а подобије Божије даровано нам је ради усавршавања душевних сила, и ради духовног узрастања, - стицања подвигом добродетељи, која је залог очувања благодатних дарова Духа Светог, а чији је коначни циљ - светост.

„Образ Божији - говори Свети Димитрије Ростов-ски - налази се и у душама неверујућих људи, а подобије Божије само у душама добродетељних хришћана; када хришћанин смртно сагреши он се лишава само подобија, али не и образа. И ако буде на вечну муку осуђен, образ Божији ће у њему остати заувек, а подобије не."

Боголика душа наша чини нас сродницима Божијим. Она је нерукотворени храм, одређен да у њему обитава Дух Господњи. У овоме је и смисао постојања душе човечије, њено преузвишено достојанство, и њена нарочита част и слава, промислитељски јој од Бога дарована.

Чисти и безгрешни анђели нису се удостојили ове части, јер није њима дато да буду храм Духа Светога, али јесте души човечијој.

Човек не бива самим рођењем храм Божији. Рођењем он стиче ту могућност, а по светом крштењу, којим се душа освећује Духом Светим, она стиче право да буде у слави која јој је намењена. Господ Исус Христос основао је своју свету Цркву, поверио јој свету Тајну Крштења, како би бесмртне душе људске учинио храмовима Духа Светог.

Још у Старом Завету Свети Дух је говорио кроз пророке: „Уселићу се у њих, и ходићу међу њима, и бићу им Бог".

Душа је и унутрашњи храм тела човечијег - а Господ ју је обдарио великим даром - даром слободне воље. Она има урођену потребу да чини добро, да воли, да буде чиста, кротка, незлобива, негневљива... Слободни дух који обитава у души није препрека ничему што је заложено у човечију природу, и за чим жуди његово срце... а душа чезне за духовном благода-ћу мира Божијег.

Мир Божији - то је једно од својстава Царства Божијег, и он се налази тамо где је присутно Царство Божије, тј. у нутрини нашега бића, у срцу... Мир Божији тражи и налази она душа која љубавном чежњом жуди за сједињењем са Господом и створењима Његовим.

Мир Божији стиче она душа која је чиста и безазлена, у којој нема лукавства, која је отворена пред Свевидећим оком Божијим Кога гледа умним очима, јер Он такву душу љуби и постојано у њој пребива.

Душа је бесецени дар Божији. Да би повратила изгубљено блаженство рајско, сам Господ Исус Христос, Син Божији и Син човечији, за њу је пострадао да би је искупио.

Душа је драгоцена, и зато јер је предодређена за вечно блаженство. Спаситељ је сишао на земљу, пострадао  из   превелике  љубави  за душу,  коју  љуби љубављу вечном, да би је вратио у славу и достојан-ство, које јој и припада у првенству међу створеним бићима, наравно, одмах иза првосазданих анђела. Сам Го-спод је казао да су све лепоте и богатства света ништа, спрам богастства и лепоте боголике душе, невесте и красотице Христове. Зато је њој урођено стремљење ка светости и савршенству, украшавање славом бесмртнога духа, туга за небеским завичајем, искање Бога и чежња за Њим. Богочежња душу надахњује на подвиг, на  ношење   крста,   на  добровољно  мучеништво  за жељеног.

Већ смо рекли: душа свакога човека стреми ка светости. У свету има много манастира, у којима се налази много различитих људи по звању и знању, али свима је заједничко једно: чежња да опште са Богом.

Руси имају велику љубав за поклоништвом светињама. Некад се путовало пешице, људи су прелазили и по стотину врста, и у неописивој радости посећивали света места, да би тамо провели неколико дана, и препорођене душе враћали се истим путем назад.

Шта их је гонило на овакав подвиг? Жудња за Богом! Осећање присуства Божијег. Благоуханије раја... у светињама и у светима Његовим. Потреба да Богом насите душу, да је опије Дух, да са собом понесу ово благодатно осећање и да га поделе са ближњима.

Зато душа не налази себи места услед буке земаљске; она се отима навише из брлога страсти и греха, жели да се домогне висина на којима је чистији ваздух, како би се нахранила и насладила лепотама вишњег света, који созерцава умним очима и не жели да се одвоји од њега, него да у вечности тамо пребива. Душа носи у себи тиху и танану, истовремено веома дубоку, из дубина вапијућег срца исходећу тугу по Богу, бол за вечном небеском лепотом. Она носи у себи предосећање живота бесконачног, залог божанствене красоте и веома је привлачи повратак у своју исконску отаџбину, као птицу у хладним јесењим данима то-пли сунчани крајеви.

Жудња душе - то је жудња наших мисли да се прошире на широко поље знања, без ограничења на познање света видљивога, проницање у сферу света невидљивога, света духовнога, божанскога и бесконачнога, коме она по својој суштини и припада.

Она чезне за духом мира, духом благодати, унутрашњим покојем, за срећом, - без обзира што се налази у стању пада, и у окружењу пуном недаћа, тескобе, беде, јада... које унижава и прља њено достојанство. То је жудња за слободом духа коју никакве световне свезе не могу спречити, ако се обуче у непропадљиву одећу врлина.

Душа чезне да схвати у чему је смисао живота, и зашто је живот овако кратак, а човек има много тога да уради на земљи, и не жури му се да напусти овај живот.

Душа чезне да распрши сва своја колебања, сумње и недоумице... Како би истинитом силом живе вере проникла у духовни невидљиви свет, упознала га, и на време се потрудила да по његовим узвишеним закони-ма још овде на земљи поживи свето.

Богочежњиву душу може задовољити и испунити само благодат Божија. Док се одушевљава природним лепотама, душа не осећа насладу само од прекрасног погледа, него још више што у створеном свету гледа величанствену замисао Творца и Његово присуство у створењима, кроз која се реално сусреће са њиховим Узрочником.

Душа иште Бога, и жели општење с Њим, отима се к Њему, пружа се ка своме Оцу Небеском, као дете мајци.

Међу многим испољавањима наше душе, и нама самим незнаним, често се испољава глад душе за веч-ним животом. Душевна глад је јача од телесне глади.

Душа је гладна кад се не храни молитвом, и тада јој је срце празна пустиња бескрајних жеља, хладно и грубо, туђе свему светоме. Ово се догађа кад човек дуго вре-мена живи бесмислен живот, погружен у пороке и страсти, и душа намучена и помрачена грехом почиње да бива потиштена и жалосна, сагледава своју гре-шност, промашеност, и почиње да чезне за небеским, чистим духовним животом. Отима се Оцу Небеском Кога призива неутешно: очисти ме, Господе, благодаћу покајања...

Вишим стремљењем душе јавља се и вера у Бога.То су њена крила која је подижу изнад земље, а сво-јим духовним видом вере прониче у свет духовни, невидљиви. Њена насушна потреба постаје - испуњење заповести Божијих, јер је гладна и жедна исти не, правде, милости и лепоте, и свих осталих блаженстава Божијих.

Живот душе је скривен од наших погледа. Души је неопходна храна, исто као и телу; она се суши, вене и пропада, живећи у атмосфери грешних људских навика и жеља. Душа пробуђена за виши свет жели да удише небески ваздух чистоте, чезне да општи с Богом, тражи да пије са неисцрпног извора светости и светлости, којим живи, креће се и постоји. И зато одлази у храм.

Као што цвеће расте и цвета само када се освежава росом и влагом, тако и душа наша сазрева за живот вечни само када се орошава росом благодати Духа Све-тога, јер - „Светим Духом свака душа живи." Душа се у храму Божијем укрепљује да лакше поднесе земаљска искушења. На њу се излива изобилна киша благодати, кроз молитву, појање, богослужење, причешће... Ако нам је молитва искрена и дубока, ако извире из дубине бића - ми ћемо осетити близину Божију и Његово присуство у светоме храму. Душу не смемо оставити гладну и жедну. Уколико се она не насити храном светих на земљи - то ће њена глад у вечности бити неутољива и неизмерна. Услед наше велике огреховљености ми не примећујемо ту страшну душевну глад, која се пројављује у духовној чамотињи и безразложној душевној тузи и унинију.

Ореховљена душа може постати духовно мртва за вечни живот. Зато је неопходно да посећује храм Божији, јер се у њему сеје драгоцено семе речи Божије, које лагано очишћава душу, и ако је истрајна у борби са искушењима душа ће временом доживети истинско чудо, препородити се покајањем, очистити се, и обући у чисту и светлу одежду врлина.

Душа неописиво пати у душевним мукама, притешњена је тескобом и силно страда због наших грехова - који се могу исцелити само у Цркви Христовој. Само у Цркви дишемо плодотворном и животворном молитвом, само у Цркви црпимо силе за духовни живот - јер је у храму свом невидљиво присутан сам Спаситељ.

Показатељ душевног здравља је жеља за молитвом; здрава душа воли молитву, јер је она - дисање душе. У човеку који не осећа потребу да се моли пребива мртва душа. А душа умире због греха... Сваки грех оставља ране на души, а од неисцељених рана душа умире, умире сад и у вечности којој нема краја, и то је паклено мучење душе. Лек за душу је - покајање. Оно је почетак њеног васкрсења, њеног препорађања за Царство Небеско, и нема другог пута на Небо.

Молитва је сила душе. Док се моли, по речима Светих Отаца, душа као да напушта своје тело, и иде у сусрет Ономе Који њој иде у сусрет - свемогући и љуб-веобилни Отац њен. Општење наше душе с Богом свршава се молитвом, и зато је свако обавезан да принесе плодове молитвеног горења пред Богом, како би молитва постала слатка, укусна, и радосна потреба, - као ваздух плућима, као храна телу.

Душа није саздана да греши. Њој, која је из руке Господње изашла чиста и безгрешна, грех је противан и непотребан. Грех је највећи непријатељ душе, отров смрти и жалац пакла.

У светом чину крштења душа се одева у беле и светле хаљине, које током живота упрља гресима. Не заборавимо да су сви покрети духа, - осећања, мисли, жеље, намере - повезани међу собом. Кад грех почини-мо у срцу, иако га нисмо делом починили, њиме запечаћујемо наше духовне активности. Ако ступимо у борбу са злом, које је нашло своје место у нашој души, по-казујемо се слабим и немоћним.

Душа се чисти сузама и покајањем. Очишћење душе је неопходно зато што је она храм Духа Светога. А Дух Господњи обитава само у чистом сасуду. Очи-шћена од греха душа представља невесту Христову. Она је сунаследница раја, сабеседница анђела, она је царица испуњена благодатним даровима милости Цара Славе.

Лепота и величина верујуће душе је у њеном смирењу. Врата душе јесте - срце. Како бисмо сачували душевну чистоту морамо будно стражити над срцем да у њега не продре ништа грешно што може нашкодити души.

Човек је од Бога добио чисту и свету душу. Греси и страсти у почетку прљају душу само малим мрљама, али ако наставимо огреховљен и острашћен живот, вре-меном греси изједају душу као мољци хаљину.

Душа пре тела задобија вечни живот. С нашим преображеним телом она се сједињује тек после васкрсења мртвих. Најважнији задатак на земљи за верујућег човека јесте да се потруди око спасења своје душе. Јер, ако долично не припремимо душу за живот у небеском свету у коме треба да се настави њено бивствовање, како ће се она несигурно осећати кад се нађе пред затвореним вратима раја?

У кратком, као трен спрам вечности, нашем земаљском животу, можемо: или погубити нашу душу, или је спасити за вечност. Зато је неопходно да украсимо нашу душу непролазном лепотом, уподобљавајући је божанственој красоти нашега Господа, како би се вазнела на Небо као у родни дом, дом Очев. Амин.

 

 

 

< ^ >