Од "filioque" до хуманизма

Отац Андреј Филипс

 

Један од великих митова Историје Цркве је без сумње мишљење да се Шизма између Источног и Западног Хришћанства догодила 1054. године. Да се Шизма (Раскол) догодила то је наравно, чињеница. Али година 1054. јесте година ничег више, до симболичног догађаја.

Морамо прво схватити да одвајање Источног и Западног хришћанства није био догађај, већ процес. Штавише, тај процес је почео на врхунцу Западног друштва и његове последице су почеле да се постепено шире наниже.

Као што енглеска пословица говори: „Риба увек смрди од главе:“ али када је почео процес Шизме? И када се завршио? На ова питања ћемо покушати да одговоримо.

Верујемо да је процес Шизме почео на крају осмог века, међу изабраницима на Двору Карла Великог, Шарлемања. Почео је са обновом паганског знања Рима, јудео-вавилонског наслеђа Рима. У свом греху гордости, Шарлемањ је желео да успостави ново римско царство на Западу.

Сви Западни владари су покушали да учине исто, али сва њихова Царства, као и Шарлемањово, пала су, јер им је недостајао благослов Божији због њихове гордости. Да би обновио Империју Рима, Шарлемањ је морао да прво одбаци Хришћанско Римско Царство, Ромеју, чија је престоница била у Новом Риму, граду Првог хришћанског римског цара, Константинопољу.

Идеолошки је ово било могуће обнављањем паганског или класичног римског система мишљења. То је другим речима, значило, обнављање рациоинализма, коришђење људског разума, силогизама и дијалектике, онога што Свети Павле назива „телесном мудрошћу“ (2.Кор. 1:12).

Знање и коришћење овог логичког система је на Карлов двор дошло пре свега из Шпаније, где је научено од јеврејских мислилаца, који су сачували наслеђе римске и грчке паганске философије.

Глава Шарлемањове школе, Алкуин, најбоље сажима природу овог рационализма у свом делу о Светој и Нераздељивој Тројици: „Само префињеност категорија може да баци светлост на најдубља питања која се тичу Свете Тројице“. Коришћење оваквих рационалистичких техника ће последично водити, у једанаестом веку, до нове културе, до новог начина мишљења.

Оне су одвеле до:

Одбацивања богословља ради философије.

Одбацивања монаштва ради схоластике.

Одбацивања манастира ради универзитета.

Одбацивања Јеванђеља ради паганских писаца.

Одбацивања рада над срцем ради гајења интелекта.

Одбацивање, подвигом задобијене, благодати, због, интелектом задобијеног учења.

Одбацивање знања света ради доласка до Нестворене Светлости ради очајања безблагодатног знања палог света овде и сада.  

Коначно, управо је овај безблагодатни и безбожни рационализам тај који је саградио савремени свет какав знамо, од Атомске Бомбе до IBM компјутера.

Кроз овај рационализам, мудрост, која је склад знања и вере, предала је пут безбожној науци. Мудрост, Која је јахала на леђима магарца, успупила је пут “поносу живота” (1:Јован 2:16), али “лудост Божија је мудрија од људи” (1.Кор. 1:25).

Јер, у рационализму, овим расуђивањима палог, људског ума, човек налази не Бога, већ психологију, одраз себе, са свим демонским импулсима којима је пали ум склон. Теологија рационалиста је само психолошки пеодужетак себе, бог, саграђен по сопственој палој слици.

Тако је, у Средњем веку, Западни ум видео Бога, као строгог, суровог, феудалног барона.

У Ренесанси, Микеланђело Га је насликао као чулно, телесно божанство.

«Просветљење» осамнаестог века Га је насликало као бога Разума, израз деизма.

Данас, ако Запад говори да Бог не постоји, то је просто из разлога што Он не постоји у уму “модерног” човека. Ово не значи Његово објеткивно непостојање, то просто значи да је “модерни” човек Запада, успео, након векова напора, у протеривању Бога из свог ума. Човек се осећа напуштеним од Бога – али ово је само из разлога што је човек напустио Бога, а не Бог човека.

Рационализам, који је почео крајем осмог века са Шарлемањом, раширио се до једанаестог века у Рим (који га је до тог времена одбацивао), помоћу Германских папа. Од тог тенутка, одвајање Западног од Источног Хришћанства је постало неизбежно.

На жалост, Исток није обратио много пажње на ово у то време. Прво, Запад је био насељен са отприлике свега десет милиона, док је престоница Истока, Константинопољ, сам имао популацију од милион људи. А онда је такође само мала фракција Западне популације знала нешто о философији и категоријама рационализма. Само је минорна фракција уопште чула за ново, рационалистичко учење, названо “filioque”.

Исток је, штавише, мало ценио рационализам, који су Оци Цркве још одавно надвладали. Посматрани са Истока, догађаји из 1054. године, су изгледали као само још један варварски револт у удаљеним провницијама. Чим би папа из Рима био постављен, цела збрка би могла да се слегне и Римски Хришћански “Commonwealth”, Ромеја, би могао да опет буде целовит.

Иако то није схваћено у то време, у стварности су догађаји из 1054 били почетак коначне борбе између Јерусалима и Вавилона, између Хришћанина и Нео-пагана. Одвели су света, сељачка краљевства, са њиховом заједницом Цркве, Монархије и Народа, прво у феудалне тираније, на крају у световне, урбане демагогије. Хришћанска римска архитектура је дала пут готичкој рационалистичкој владавини над светом.

Пре-Романеска, изражавајући Оваплоћење Бога на земљи, утрла је пут готичким врховима чежњивих небочувара, у потрази за Богом, али не више на земљи: постава Његовог “Заменика” у Риму је био доказ тога.

Иза свих ових промена и самое 1054. године, лежи кулминација свих последица рационализма. Ово је и било је умовање “filioque. Било је и јесте filioque”, тврдња да Дух Свети происходи и од Сина као и од Оца, која је закључала Духа Свето између Оца и Сина.

У људским изразима, закључала је људско срце, суд благодати, између разума и тела. Одвајањем човека од Бога на овај начин, удаљавањем Духа Светог од Земље, и Његовим  постављањем тамо, где су готички торњеви показивали, на празно небо, Он је стављен ван домашаја човека. Тако је човек био лишен благодати, као и принципа ауторитета и јединства у Цркви. Једино решење је била замена Духа Светог људском институцијом.

Грешка давања све власти и моћи једном појединцу је та, што ће на крају сви тврдити исто. Ово је управо оно што се догодило на Западу, са Реформацијом, са Лутером, Калвином, Цвинглијем, Кноксом, Хенријем VIII и безброј других. У световним терминима, ово „разблаживање“ моћи се одразило у владавини масе, демократији; философски речено, то је обожавање човека, хуманизам.

Хуманизам је религија, која тврди, да је човек мера свих ствари, да је човек независтан, самосталан од Бога. Уместо прослављања Бога, ми славимо човека и његове разумске способности. Човек је стављен на место Бога. Али разум није извор Истине, само је суд за њено изражавање. И управо ово је била заблуда мислилаца, који су се окупили на двору Карла Шарлемања.

Тако је други мислилац деветнаестог века, Еригена, написао:

„За оне који су озбиљно трагали и стремили да открију разлог свих ствари, сва средства достизања побожног и савршног учења леже у науци и философији.“ „Морамо усвојити само мишљења Отаца ако њима треба да ојачамо наше аргументе у очима оних, чији је разум слаб и тако признају пре власт него разум“.

Разум је, као што Шарлемањови философи нису схватили, због своје само-обмањиве гордости, само суд Истине. Извор Истине јесте Дух Истине, Дух Свети, „Који од Оца исходи“ према Јеванђељу. Али рационалисти су, кроз „filioque, удаљили и уклонили Духа Истине, везујући Га између Оца и Сина.

Хуманизам се покреће духовном силом која тежи да у себе угради палог човека и промени свет по својим обрасцима.

Хуманизам проповеда обожавање и прослављање човека у његовом Паду, у његовом греху. Човеку се ласка да, упркос Паду, упркос свом греху и свом палом и грешном разуму, он и даље може размишљати исправно. Обожавање палог човека је тако уствари обожавање греха.

Из тог разлога је савремени човек био у стању да свој ум и срце испразни од Бога – он је ставио грех на место, једино место где Бог не може пребивати. Тако је, апсурд, он постао атеиста, „агностик“, прерастао је „доказ благодати“, закључан у обману сопствене егоистичке безбожности, сопственог само-обожавања. А себе налази усамљеним и изгубљеним у бесмисленом космосу.

Хуманизам је тако на крају, ругање демона над палим човеком. Тако је руски писац, Максим Горки писао: „Човек, како то гордо звучи“. То је ругајуће церекање демона, док Стаљин уништава 70 милиона људских бића, а Хитлер десетине милиона – све у име човека – и хуманизма.

Хуманизам је крајњи резултат Шизме, рационализма.

Али, он је такође почетак и нечег другог, тајне безакоња, Антихриста, који долази на место Христа и тако против Њега.

Али Антихрист са свим његовим хордама и љубимцима не види да су они изгубили – јер последња реч у људској историји ће бити Реч Божија.

Дођи, Господе Исусе!

 

 

http://www.orthodoxengland.org.uk/ocet31.htm

 

 

 

^