Увод: Наш Идентитет и тренутак Истине

 

Спасавај себе и хиљаде ће се спасити око тебе, говорио је Свети Серафим Саровски. Али како се ми можемо прво спасити, ако не знамо ко смо? Пре или касније, у неком тренутку наших живота, мислим да ћемо увек себи поставити то питање: Ко сам ја?. И отворено, ако још нисмо себи поставили то питање и нашли одговор на њега, онда још нисмо живели.

У одређеном трнутку мог живота, уставри, када сам имао шест година, први пут сам себи поставио то питање и био у стању да дам одговор. То је било у вези са посебним искуством. Али не желим да говорим о себи, већ о некоме, ко је себи поставио то питање.

Био је рођен у једном селу, на истоку Енглеске, где сам и ја био рођен. Био је рођен тамо 1919. године у сиромашној породици са осморо деце. Четворо деце је умрло пре него су напунили три године. У раним тридесетим, породица је живела месецима на хлебу и води, то је било једино што су могли себи да приуште, пошто је отац породице био веома болестан, након тровања гасом у Првом светском рату.

Није напустио исток Енглеске док није напунио 21. годину, када је био позван у британску армију током другог светског рата. Тада је он, који никада није био на више од тридесет миља удаљен од своје куће, почео да путује, на места о којима је само могао да сања. Отишао је у Јужну Африку, у Индију, водећи италијанске заробљенике у британске логоре који су се налазили тамо. И ишао је у Египат.

Скоро пре шездесет година, 1942. године у египатској пустиеи одвила се велика битка. На једној страни су били најбољи немачки војници, трупе из Африке. На другој страни су били Енглези, Шкоти, Аустралијанци и Грци. Били су потиснути од стране Немаца на место у Египту, које се зове Ел Аламејн, што је арапски назив за манастир Светог Мине. То је путињски Отац, који се слави у Православној Цркви 11. новембра.

Амбициозни план Немаца је био да се продре кроз савезничке линије, да се заузме Каиро и Суецки канал и убрза преко Блиског Истока до, нафтом богатог, Ирака. Тамо би се сусрели са немачким војницима, који су требали да се спусте кроз Русију и Кавказ; а у повратку би се сусрели са јапанским трупама, које би требале да прођу кроз Бурму и север Индије и Ирана и да се сретну у Вавилону. Састанак у Вавилону; то је био њихов план. Али човек предлаже, а Бог одлучује.

Једне мрачне ноћи, крајем октобра 1942. године, Савезничке Силе су покренуле напад на Немце, тешком артиљеријом. Трупе Шкота су напредовале у хладној пустињској ноћи, праћене звуком гајди. Аустралијанци су напредовали тенковима. Грци су напредовали под великом светлошћу са неба, за шта су говорили да их Свети Мина води у победу. Енглези су такође напредовали, међу њима и човек из мог села, о коме сам вам говорио. Док је напредовао са обе стране окружен најбољим пријатељима, Ирцем, који се звао Педи и Енглезом, званим Брајан, немачка граната је експлодирала.

Тела његових пријатеља су била разнесена у комаде; њихове остатке су касније нашли и закопали. Што се тиче човека у средини, он је чудом преживео. Повратио је свест након три дана у болници у Каиру, где је требао да проведе три месеца и да се у потпуности опорави. Током та три месеца, имао је времена да се запита и да нађе одговоре на мноштво питања, укључујући и питање, које сам поставио на почетку нашег разговора: ко сам ја?. Нашао је одговор на то питање.

То је веома добро за мене, јер да није преживео, ја не бих сада био овде, јер човек о коме сам вам говорио, јесте мој отац.

Могао бих вам испричати много прича о људима који су дошли до одговора и такође постављали то питање: Ко сам ја? Али сада немамо времена, само желим да кажем да ћемо пре или касније, поставити себи то питање, у одређеном тренутку наших живота, у тренутку истине, када се стварност ломи кроз илузију, у којој проводимо највећи део времена.

То је тренутак када дух улази у наше умове и душе, када јутро улази у нашу унутрашњу таму светлошћу. Покушајмо и разумимо ово уз мало богословља.

 

 

 

^ >