О мајци Терези

Архимандрит Рафаил Карелин

 

... Луча духовне светлости, која изненада засија у тами, обавезно ће указати на то где је лице, а где маска, где је образина, и уклониће и боје, иза којих свет себе скрива. Свет ту светлост мрзи, он жели да живи у полумраку, у коме маска лако пролази као истинско лице.

Свет мрзи светињу, свет мрзи вечност, мрзи оно што смета задовољавању његових страсти, што разобличава његов конформизам. Хришћанство је свету показало да је он тешко болестан, донело је вест о исцелењу истог, о могућности спасења - али за тако нешто му је потребно да себе осуди и да се промени. Свет није примио светлост Христову, он је пошао другим путем, убијајући све оне који су му ту светлост донели, проглашавајући их безумницима, фанатицима, непријатељима човечанства.

Апостол Павле је рекао: "А и сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени. А зли људи и опсјенари напредоваће од зла на горе, варајући и варајући се" (2 Тим. 3, 12-13). Прогони су се пројављивали и пројављују се у разним видовима. - Каткад, у тананим и префињеним, али ништа мање суровим и поквареним. Чак се и у манастирима истински подвижници кажњавају и понижавају, јер њихов живот, као проповед без речи, говори другима какви би морали да буду и каквима нису постали.

Хришћанин је - ученик Христов, а светлост Христова, која обасјава вечност, овде, на земљи, обавезно постаје крст. Чаша блаженства коју је Христос обећао у будућем животу овде на земљи обавезно постаје чаша страдања и уснама истинског хришћанина не приносе је само непријатељи, него и руке родбине, ближњих, најоданијих пријатеља

Када би Христос поново дошао у наш свет, по други пут би Га свет разапео, зато што Христа није распео јудаизам, нису Га распели римски војници, нису Га распели Пилат и Кајафа, него наши греси, који сваким даном постају све страшнији, све одвратнији, који људе чине сличним демонима. Али мајку Терезу свет је примио, примио ју је са аплаузима, примио ју је као своју. Како разрешити тај парадокс, у чему је тумачење тог феномена који запрепашћује, те психолошке загонетке? Мајка Тереза је - римокатоличка часна сестра, национална хероина Индије, почасна гошћа лидера европских и азијских земаља, лауреат Нобелове награде (установљене, узгред буди речено, од новца добијеног производњом и продајом динамита).

Монахиња не учи људе молитви, него писмености. А да ли ће човек који научи азбуку читати Еванђеље или, рецимо, Фојербаха, то је његова лична ствар. Мајка Тереза као да игнорише чињеницу грехопада, а страдање сматра случајним, досадним дисонантним тоном у симфонији света, који је могуће исправљати а да се не исправља сам свет. И она ни не стреми његовом поправљању, прима га онаквим какав јесте, и у знак захвалности због тога свет постаје њен пријатељ. Она и човека прима онаквог какав он јесте, видећи у својој мисији само олакшање људског страдања, видећи у том страдању само понижавање човекове личности, коју она тако високо цени.

"Клањам се животу!", то је девиза Мечникова, Швајцера и монахиње Терезе. Али о животу вечном ни речи. Наравно, она је часна сестра, што значи да верује у бесмртност, али то је лично њена вера која се не тиче њене мисије. Можда је то разлог што међу помоћницима мати Терезе има људи разних религија, па и неверујућих, јер их уједињује сапатња према личности, сапатња према човеку као чулној датости и осећање солидарности према сваком човеку зато што је он човек. То одговара свима - и безбожницима, јер се страдање не повезује са религијом и вером. А у састрадању и помоћи овде, у земној реалности, нуждава се свако - и верник и неверник. Због тога, где год да дође, мајка Тереза је - жељена гошћа. Неверници нагонски осећају да их монашка одећа мати Терезе не одваја од ње. Њени портрети се стално објављују у новинама, она је позната у најдаљим крајевима света. Али њен унутрашњи лик, онај духовни, није мање загонетан од лика Мона Лизе. Шта је учинила мајка Тереза - хероина тог богоборачког, суровог и у исти мах страдалног света? Хришћани су у тај свет улазили као у колосеум, као у бој са дивљим зверима, а мати Тереза нема непријатеља. О њој говоре и пишу похвално и, што је симптоматично, скоро истоветним речима.

Каква је њена духовна позиција, ако је она - мајка Тереза? Мислим да се ово може објаснити чињеницом да је њена религија - хуманизам, поклонење животу, састрадање са човеком, као пројавом тог живота. Таква љубав не открива хоризонт вечности, и зато она никога не погађа. Изгледа да је тајна мајке Терезе у томе што је идеал коме она служи - достојанство људске личности, а уз то - достојанство земаљско, а не као лика и подобије Божијег. Зато брига о таквом достојанству не подсећа на Бога и не изазива немир код безбожног света.

Хришћански подвижници су стремили да човека духовно исцеле. За мати Терезу духовне болести као да не постоје, она их игнорише, за њу је зло - само и једино страдање. Свеци су настојали да подигну палог човека, да га пробуде за нови живот. Мајка Тереза као да главу тог човека ставља себи у крило и успављује га, а да ли ће он устати или неће - то није њена ствар, њена мисија је да умањи бол, макар тај бол за човека био спасоносан. Свету се то свиђа. Световни хуманизам је - нарочита философија, нарочита религија - без Бога. Нарочита етика, где је мера вредности сам човек у свом земаљском, чулном постојању. Господ говори о Сину Човечијем Који је сишао с неба, а хуманизам о сину земље коме је небо непознато.

За хришћане је зло - пре свега грех и губитак вечнога живота, а за хуманисту је зло - социјална неправда, одузимање личних права, као и све оно што човеку доноси страдање. Хуманизам је, слично будизму -религија антистрадања. Она се бори против последице, не дотичући се самог узрока.

Мајка Тереза је подизала умируће на улици, својим рукама их купала, одевала у чисту одећу да би они, како она каже, могли да умру достојно људског бића. Достојно - онако како она то схвата, а о томе да човек мора да умре са вером у Бога и покајањем - ни речи.

Мајка Тереза хоће да у последњим тренуцима олакша патње и да, на неки начин, омогући човеку да заборави суровост света, да га помири са њим. То свет поздравља! Атеисти у њој виде подвиг служења друштву, а хришћани - подвиг милосрђа и сапатње. Сви су задовољни. Шта је мајци Терези дала Римокатоличка Црква? Веома много. Римокатоличка Црква је - моћна организација са огромним искуством мисионарења. Зато је мајка Тереза, у њој васпитана, оријентисала своју делатност на спољашње социјално служење људском роду. Ја не желим да кажем да у католицизму нема подвижника који се брину о спасењу људске душе - има их. Али и њих је свет такође распињао, убијао, спаљивао на ломачама.

Постоје разни видови љубави. Постоји љубав духовна, која у човеку види и воли лик Божји. Ту је и љубав душевна - она се заснива на сапреживљавању, симпатији, солидарности према емпиријском човеку, у њој може бити много пламености и афектације, много нежности према несрећнику, много бриге о човеку, али само у земаљском аспекту његовог постојања. Ту љубав цене и верници и неверници, јер на земљи сви страдају. Духовна љубав не меша добро и зло, она у човеку води добро, али зло не прима, у њој нема афектације и чулности, мало је видива спољашња нежност, она је захтевна и световним људима се каткад чини суровом.

Духовно "вјерују" мајке Терезе је - човек. Њена етика је - олакшање страдања, поклонство земном животу, жеља да се човеку помогне да достојно живи и достојно умре - ако се достојанство схвати у хуманистичком кључу, како коришћење могућности и права која се човеку дају на земљи. То је хуманизам 20. века. У мајци Терези он је нашао своју подвижницу, самопрегорну, ка циљу устремљену, која се бе предаје на службу до самопожртвовања. Њена икона је - човек онакав какав је овде, њена стихија је - земља. Зато је свет није омрзнуо као ученицу Христову, него ју је пригрлио као своју кћи.

Па ипак, у окриљу хуманизма Мајка Тереза је једна од најсимпатичнијих и најутешнијих појава макар због тога што своју идеју она одлучно и без компромиса ваплоти у живот тиме што не служи апстрактном "човечанству", не друштвима и класама, него конкретним људима, служи им својим рукама, душом и умом, без социјалне и етничке разлике, и то не може да је не чини драгом људима.

Али било би великом грешком поистовећивати то служење са хришћанством, а поготову са - монаштвом.

 

Са руског:

Владимир Димитријевић

 

преузето из књиге

"Православна Црква и римокатолицизам - од догматике до аскетике"

стр. 181-184

 

 

 

^