О ревности

Отац Андреј Филипс

 

„Имају ревност за Бога, али не по разуму.

Јер не познајући правде Божије

и гледајући да своју правду утврде

не покоравају се правди Божијој“

(Римљанима 10:2-3)

 

Постоји добро позната изрека, која говори: „Рођени у Православљу имају знање, али обраћеници имају ревност. Оно што нам је потребно, међутим, јесте и знање и ревност“. Постоји наравно истина у овоме, али је ова изрека нетачна из три важна разлога.

Прво, мора се рећи да не постоји таква ствар као „рођени Православац“. Ми не постајемо Православни, док нисмо крштени. Друго, изрека је таква, јер је израз „обраћеник“ прилично неприкладан. Једини обраћеници у Цркви јесу они, који су били обраћени данас. Свако други је бивши обраћник, другим речима, они су једноставно Православни. Тако, не могу наћи стих у Светом Писму за Мајку Божију или Апостоле као „обраћенике“. Истина, Апостол Павле је био „обраћен“ на путу за Дамаск, али након тога, престао је да буде обраћеник. И тако, сви ми престајемо да будемо „обраћеници“, Западни Европљани, Источни Европљани (и највећи део њих су нови у Православљу такође), Европљани у Средњој Европи, житељи Северне Америке, или било ко други.

Коначно, горе наведена изрека је нетачна у овом облику, јер многи, који су Православни током целог свог живота и много нових у Православљу, немају ни ревности, ни знања. У ствари, ако би хтели да изреку горе наведену, учинимо у хришћанском и тачном, онда би уместо тога могли рећи: „Они који су у Православљу целог живота често имају знање, али они, који су нови у вери често имају ревност“.

Сада погледајмо на ову Православну форму изреке дубље.

Пре свега, ревност. Иако речи „ревност“ и „ревностан“ имају позитивне асоцијације, речи „зилот“ и „зилотизам“, генерално немају,  имајући нијансе фанатизма.

Међутим, постоје различити облици зилотског фанатизма. Постоје они, који осуђује све остале, који не деле њихову веру (њихови родитељи су укључени ту, нарушавајући тако Пету Заповест) правећи невоље у својој парохији, са мржњом и осуђивањем осуђујући свакога, ко није тако фанатичан и ускогруд као они.

Али постоје и други, који желе да „реформишу“ саму Цркву, којој су се прикључили – јер није „довољно савремена“ за њих. Лично, сусретао сам више оних „либералних зилота“, него оне фарисејске, али не бих рекао да су свеукупно фарисеји, и мало рећи, од модерниста. Тако, видимо да тај зилотизам, или фанатизам, може отићи у било ком смеру. Наш закључак је да је сама ревност само оруђе, слично било ком другом облику енергије.

У стварности, проблем са ревношћу је тај, што ако није усмерен, прилепљује се за било шта спољашње. Тако је зилот онај, који инсистира да сви у његовој парохији морају бити обучени истоветно. Свако ко није, бива осуђен и избачен из секте. Зилот је онај, ко инсистира да свако у његовој или њеној парохији, чита књиге свог екуменистичког гуруа. Свако ко то не ради, бива осуђен и изгнан из секте.

Типично, нови у Православљу, који још нису постали Православни, који у ствари још заслужују да се зову „обраћеницима“, нису још прерасли таква везивања за спољашње.

Стога, када говоримо о потреби да се ревност каналише, ми у ствари говоримо о потреби да се ревност усмери ка унутра. Чинећи ревност унутрашњом, говоримо о нечему много тежем од осуђивања других, због тога што се они не слажу са нашим сопственим самоизмишљеним, спољашњим стандардима.

Да учинимо ревност унутрашњем, значи да стојимо у току целе службе, молећи се, дискретно, пре свега у задњим деловима храма. Значи да говоримо молитве код куће, да чинимо метаније, да искористимо нашу физичку енергију. Значи да држимо постове тајно, без приче о њима. Знали да не говоримо о себи, већ да слушамо и посматрамо. Знали да читамо дневно Јеванђеље и Посланице тих у свом дому. Значи да идемо на исповест дискретно и редовно, уз искрено покајање и самопрекор.

Једноставно, значи да држимо заповести.

Чињеница је да постоје две врсте ревности, спољашње и унутрашње. Спољашња ревност осуђује друге, она је телесна, препуна осуде и чулности, ширећи сопствену „праведност“.

Само је унутрашња ревност добра. Зашто? Прилично просто, јер је само-осуђујућа, јер је духовна, пуна смирења и чистоте, ширећи „правду Божију“.

Јер, написано је: „блажени су кротки“, а не „блажени су ревносни“.

 

 

http://www.orthodoxengland.org.uk/olzeal.htm

 

 

 

 

^