Одлике религиозног мишљења Истока и Запада

Архимандрит Рафаил Карелин

 

 

Енглески песник Киплинг, почео је своју песму следећим речима: „О Запад је Запад, Исток је Исток, и они неће сићи са својих места, док небо са земљом не предстане Страшном Суду Господњем“.

Овде под Истоком и Западом морамо да подразумевамо не стране света, које су раздељене географски Уралским и Кавкаским венцима. Пре, под Истоком треба схватати тај огромни регион, који је некад заузимао источни део Римског Царства, а затим – Византија, и земље Блиског Истока (овде је могуће укључити и Египат и Етиопију), а под Западом – западноевропске државе и уопште све државе западноевропске културе.

Свети Оци су говорили: „Светлост је почела да сија са Истока“.; Исток је симболички означавао Рај, Едем, земљу вечне Божанске Светлости.

Запад је млад у културно-историјским односима, Запад је јуноша, Исток је стар. Запад је делатан. Исток сазерцава. Запад је – сав у емоцијама, сав у покрету, сав у динамици. Исток је удубљен у себе, он као да не одваја од ризнице, коју поседује. Запад је у импулсу, у потрази, у одважности. Исток се чува. Запад машта и сања. Исток увек тражи вечне идеје под покровом видљивог. Запад одева своје свете у снежнобелу одећу, овенчава им главе венцима од ружа, а Исток види светост једнако и под ритама и под златом, не сматра особином светих ни рите сиромашног, ни расу монаха, ни пурпур царева, он као да пролази поред спољашњег.

Запад шаље пукове крсташа да ослободе Гроб Господњи. Исток шаље монахе у пустињу Египта и обитељи Свете Горе. Запад потеже мач против непријатеља вере. Исток даје духовне војнике за невидљиву борбу са демонима. Запад, да би угушио зло, ствара такве институције, попут инквизиције, а Исток – велике философске системе.

Врх западног богословља – то је Блажени Августин, блистајући песник и мислилац; али је потпуно психологичан. Источни богослови: Светитељи Григорије Богослов, Василије Велики, Григорије Ниски – мистични. Августин, његова школа је генијално показала човека у његовом паду и мукама кајања, а источни богослови су показали човека у његовом преображењу. Запад је уснама својих светих испевао величанствену химну Богу; Исток је у тајанственом безмолвију сазерцавао Бога. Запад је привучен азурним небесима, а Исток је тражи сусрет са Богом у дубини срца.

Западни подвижници старали су се да спољашње подражавају Христу; источни су сматрали да је само један пут подражавања Христу – кроз стицање благодати Духа Светога; човек, стекавши Духа Светога, само по благодати, невидљиво, се уподобљава Христу. Западни подвижници су са песмом на устима ишли на Голготу; источни – сам живот свој су чинили Голготом, невидљивом за свет.

Неки од западних подвижника себи су представљали лик Христов толико јако, као да су поистовећивали себе са Њим; на рукама и ногама код њих су се појављивале ране, из којих је текла крв. Стигмати се код католика сматрају знаком светости. Свети подвижници Истока старали су се да виде само једно – море својих грехова, сматрајући ужасном гордошћу да себе сравњују са Христом.

Запад подсећа на младог војника, који је потегао свој мач, Исток – на старца, који има беле власи мудрости. Запад је хтео да Царство Небесно сведе на земљу, да устроји рај на земљи, земаљским средствима. Исток је увек плаћао данак – ћесару ћесарево – и спремао је Царство Небесно у срцу човека, прелазаак у Царство, не земаљско, већ вечно.

За Запад, поље борбе са злом је била земља, овај временски – са свим његовим тешкоћама и догађајима - живот, а за Исток – људско срце, које је он видео дубљим, од целог видљивог света.

Запад је делатан, али је сва његова делатност окренута споља. Исток је окренуо динамуку духа унутар себе. Западна цивилизација – то је као широки талас светлости, али расејане светлости, светлости, која је преломљена кроз земаљску призму различитих боја. Исток – концентрација светлости само у једној тачки и зато та светлост има ту посебну силу да се претвара у пламен. Запад љуби земљу и на небу он види земно. Исток љуби небо и на у земном он је посматрао символе небеског; у временом тражио је лик вечности.

Већ је трећи епископ Рима, Свети Климент, наследник Светог Апостола Петра, упоредио Цркву са восјком и позвао Хришћане на строгу дисциплину, тако да бо ова војска могла бити победоносна. Али Оци на Истоку су говорили: „победи себе – ту је највећа од свих победа.“

Аскетска учења источних Отаца јесу стратегије те духовне борбе – борбе са демонима, са сопственим страстима. За победу армије неопходна је централизација управљања, неопходна је снажна власт и безусловно потчињење, и зато је Запад створио црквену структуру, сличну монархији. За борбу са исконским непријатељем људског рода, Исток је тражио другу силу – то је сила смирења, у којој се истински пројављује моћ духа.

Запад је оријентисан на спољашњу моћ: за задобијање спољњих средстава он је стварао различлите организације, имао ефекта на културу, увек трагао за савезницима – у свету доживљаја, у литератури, у политици, у социологији. А Исток је говорио: „Истински добро могуће је творити само у благодати Божијој“ и зато је увек одбацивао сумњиве савезнике; споља се чинио беднијим, беспомоћним, слабијим од Запада, али није тражио ни силе, ни моћ света, већ је тражио Христа, Који је победио тај свет.

Аскетизам Запада испуњава душу подвижника усхићењем и заносом, аскетизам Истока – покајањем. Запад у лепоти света жели да созерцава лепоту Бога. За Исток, Бог је пре свега Неизрецив, Непојмљив и Неизречен. За Исток, Бог није сличан било чему и било коме из Своје творевине, Он је – вечна тајна. Западни подвижник жели да загрли Бога, а источни само за једно моли и само једно иска – опроштај грехова; трагање у молитви за некаквим високим стањима – за њега је то већ греховно тражење.

Западни подвижник види светлост, која нисходи на њега споља (виђења Франциска Асишког и других), а источни – Светлост, која озарује његово срце изнутра; при томе, он дрхти пред милошћу Божијом, као недостојан ње.

Западни подвижници показујући (!) покајање, ходили су по градовима у групама, целим друштвима, који су се називали „кајућима“; на трговима и улицама они су збацивали одећу с себе и секли се, тукли себе каишевима и канапима до крви при огромним окупљањима народа, а егзалтирана маса их је прослављала као велике угоднике Божије, као хероје вере.

Источни – у безмолвију пустиње приносили су покајање, невидљиво свету; једном је неко од великих Отаца пустиње громко уздахнуо у храму у време молитве, али се одмах прибрао и обративши се осталим монасима, рекао: „Опростите ми, браћо, ја још нисам монах“ – зато што покајање, као и све остале добродетељи, мора бити тајно.

За Запад, главна су – дела. Дела се јављају само-циљем; као добро дело, тако и грех има одређену, јасну форму и цену. За Исток је главно – духовно стање, а дела – само као његово рпојављивање. Зато за Исток и мали подвиг може бити велики, ако исходи из чистог срца и велики подвиг – ништаван, ако није посвећен Богу, или ако се савршава недостојним средствима.

Морал западних подвижника заснива се на „принципу количине“: ко је више споља начинио добрих дела, а морал источних – на чистоћи срца, потчињеној Јединоме Богу.

Запад је стремио да оствари идеју Царства Небесног на земљи, али методама државе: подстицања, санкције, интриге, итд. Пренесени у Цркву, профановали су сами циљ.

„Циљ оправдава средтства“ – ненаписан мото Језуита са најбољом јасноћом и категоричношћу је изразио расположење оних, који су стварно спремни да устроје „земни рај“ било каквим методама, по било коју цену.

Источна Црква је учила: чисти циљ, чиста средства, чисти предмет – тако је то формулисао још Свети Дионисије Ареопагит.

Запад говори: „Љуби и чини подвиге несебичности“, а Исток, пре свега, чисти срце страхом Божијим у борби са страстима радо стицања благодати Духа Светога. На Истоку је само један монашки устав, једна идеја: монах се одриче од света и постаје политвеник за њега; монах као – звезда, која се уздигла од земље на небо: далеко је од свих и светли свима.

Западни монаси служе људима и свету. У току многих година „хоспиталери“ су држали луталице, монаси реда Франциска, „францисканци“ васпитавали су децу. Језуити су се занимали политиком, обуком омладине и томе слично.

Једном су питали католичке монахе, да ли читају аскетску литературу. Они су се задивили и одговорили, да код њих сличне књиге имају само професори и предавачи историје, а њихово дело је – потчинити се игуману.

На Западу учења о Исусовој молитви и духовном сазерцању не постоје. Култура, наука, само друштво стално трпе промене, и зато се и стално мења и појава западног хришћанства: тамо влада принцип модернизма, тамо је принето еклисиолошко учење о еволуцији, рађају се нови догмати и очекују се нова откривења.

 

 

 

 

 

^