Друго искушење: неразумно преревновање у вери

 

Ревновати за Христа и Цркву јесте узвишена и дивна ствар, али истинска ревност се веома разликује од ревности која долази од острашћености.

Телесно ревновање свагда у себи носи известан елемент самозадовољства и егоцентричности, на основу кога човек себе сматра истински православним, истински побожним и оним који зна.

Истинска ревност није усмерена ни према чему другом осим према сједињењу са Христом или, пак, против сопствене палости. Тамо где је истинска ревност, нема лицемерства.

Лажна ревност, то јест прелешћеност духовном гордошћу и самоумишљеношћу, свагда је лицемерна. Спољашњи израз побожности је важан аспект личнога живљења опита и тајне вере. Метаније, осењивање крсним знамењем, побожно понашање, као и сви други облици које нам даје Предање су веома корисни у овом погледу.

Али, никада не смемо да их користимо да бисмо поучавали друге који извесне ствари раде погрешно, нити да бисмо друге убеђивали у њихову недовољну побожност, а још мање да бисмо другима показивали како "ми знамо како се ствари раде правилно. У многим манастирима, правила спољашњега изражавања побожности - појасни поклони, осењивање крсним знамењем, метаније и томе слично се врше са великом пажњом, а у парохијама често не.

Верник никада не би требало да привлачи пажњу својом спољашњом побожношћу, јер то само потхрањује гордост и егоцентричност у нама, а друге људе омета у њиховој молитви. Правила поста, такође, спадају у ову категорију. Манастири се, уопште узевши, строго држе правила поста. Али, у погледу правила поста нема никакве разлике између монаха и верника у свету.

Верујући човек не би требало да осуђује другог, а још мање да наглас коментарише како неко пости или не пости. То не само да је лицемерно, него никада не постиже свој циљ.

Пост, као и сва друга правила Цркве, јесу средства, а не циљ по себи. Ако постимо и гордимо се због тога и осуђујемо друге зато што нису тако строги, боље би нам било да уопште и не постимо (Римљ. 14, 3). Исто правило важи и за литургијски живот у Цркви. Манастири, по самом свом типику, служе литургијска богослужења у потпуности и у складу са древним Типиком.

Службе могу да трају сатима, и каткада захватају и већи део дана. Међутим, нема никакве разлике између служби које су прописане за манастире и оних које су прописане за парохије. Поклонику који долази у манастир, манастирске службе испрва могу да се учине стварно претераним и предугим, али се он потом навикне на њих и више не жели ни једну другу службу. Парохијска богослужења, која бивају скраћена из пастирскога снисхођења, чине се због тога непотпуним. Овде вреба неколико искушења.

Прво је да се почне да се мисли да се у манастиру службе служе на прави начин, а у ларохији на погрешан.

Друго искушење јесте да се мисли да у парохијским богослужењима нема благодати, као и да се богослужења и литургијско-духовни живот у парохијама не схвата озбиљно. Ово неизбежно води ка осуђивању парохијског свештеника као, наводно, мање духовног и лењивог због тога што скраћује службе.

Заборављамо да смо, када смо били на својој првој манастирској служби користили сваку прилику коју смо могли  да седнемо и да смо погледали на часовник сваких пет минута, питајући се да ли ће се уопште и када завршити служба! У парохијским црквама се богослужење служи у скраћеном облику (у односу на манастирско) из разлога пастирскога снисхођења и по нахођењу пастира.

Не смемо осуђивати свештенике јер се они, на сваки начин труде, да служе, имајући у виду духовну корист пастве.

 

 

Назад