Манастирски живот и парохијски живот

 

Ово је можда екстремни, али уопште не и редак пример онога шта може да се деси када верници - нарочито они који су духовно незрели - почну да, из погрешних разлога и у погрешном духу, посећују манастире.

Манастир је, између осталога, место где се литургијски и духовни живот практикује на један максималистички начин. Овај максимализам се изражава на много начина, укључујући ту и дуге службе по пуном типику, строгу подвижничку дисциплину и врло строге ставове у погледу свега, од начина изражава ња и облачења, до понашања у личноме животу.

Многи бркају монашки максимализам и строгост са неком врстом, конзервативног национализма. То је, међутим, велика грешка. Манастири ваплоћују православну културу, без обзира на националну обојеност.

Православна култура је безвремена, васеленска и саборна култура коју су нам предали Свети Оци и Матере Православне Цркве, кроз лично учеништво и послушност. Монашка култура није ништа друго до послушност Евангелију, кроз послушност духовним оцима који предају Предање живљења по Евангелију у његовој пуноти. Отићи у посету православном манастиру није исто што и посетити неку другу заједницу.

То значи ући у ону живу хришћанску културу коју Свети Оци предају из поколења у поколење. Монаштво, као пут покајања, коренито се разликује од начина живота у свету, са породицом, на послу и у парохији. Парохије су линије фронта где се Црква сусреће са светом, где се световна култура освештава и преображава Евангелијем.

Људи у свету се баве световним пословима и нису у стању да воде онакав активан литургијски живот какав се води у манастиру. Парохијски живот је ретко максималистички по свом етосу, а често и не може такав да буде. Но, парохија, ипак, није никакав компромис, нити другоразредни начин хришћанскога начина битовања.

Бити Хришћанин у свету значи објављивати Евангелије свету, живети Христом и сведочити Христа кроз пуно и активно учествовање у световној култури. Ово је веома узвишено призвање!

Монаси и монахиње имају другачије призвање: да буду не од овога света и да устројавају свој живот искључиво на Евангелију и на Предању Цркве, а нарочито на богослужбеном животу Цркве. Врло је важно свагда имати на уму да нема разлике између богослужења која се служе у парохијама и оних која се служе у манастирима. Нема разлика ни у правилима поста, молитве и побожности. Главна разлика јесте у томе што се људи у парохијама баве световним пословима, а монаси не.

Манастири су одсудно важни за живот парохија: они представљају ризницу Живога Предања, у његовој чистоти, где људи могу да опитују Евангелије које се живи на најкоренитији могући начин.

Монаштво може да утиче на њихов живот, да надахне верне да свој живот у већој мери посвете Христу и Евангелију, као и да дарује духовно укрепљење и исцељење.

Али, како нам то показује прича о Василију, постоје пет великих искушења у која људи могу да падну приликом обилажења манастира.

Сва ова искушења имају своје средиште у духовној гордости и прелести која иде заједно са гордошћу. 

 

 

Назад