Пето искушење: црквена оговарања

 

Последње велико искушење јесте укључивати се у оговарачке разговоре о људима, заједницама: праксама и, нарочито, о горућим питањима са којима се суочава Црква. Било да се ради о томе шта ко ради, како ко служи ову или ону службу, или са ким служи, или било шта слично овоме... све је то оговарање.

Било да се ради о великим проблемима са којима се суочава Црква као што је екуменизам, питање календара или о томе шта ови или они уче или не уче на том и том Богословском факултету... У оваквим испразним разговорима нема ничег плодоносног, а има много тога штетног. Господ је рекао да ћемо одговарати за сваку изговорену реч.

Овакво оговарање нас не увлачи само у осуђивање људи, нарочито епископа, свештеника и учитеља који ће сами за себе одговарати пред Богом, већ нас одвлачи од онога јединога што је потребно: од нашега пута ка спасењу. Ми смо пред Богом одговорни искључиво за своје спасење, а не за питања на које не можемо да утичемо.

Једна од најтужнијих ствари јесте то што има монаха који воле да, у овом смислу, окупљају око себе  (духовно незреле) људе који, под изговором тежње к озбиљном духовном животу, у ствари падају у прелест, јер све ово оговарање и секташење разара њихове душе.

Довољно је лоше што људи о оваквим стварима разговарају: има многих који читају читаве књиге које су, у суштини, скандалозни памфлети. Интернет је, вероватно, најгори медијум за такво трачарење.

То није ништа друго до црквена порнографија коју морамо избегавати по сваку цену!

 

 

Назад