Прво искушење: замка духовне гордости

 

Духовна гордост је замка у коју лако упадају они који су нови у вери, који се први пут сусрећу са монашким животом, а који трагају и теже да живе истинским православним духовним животом. То може нарочито да буде опасно за оне који обилазе манастире, који трагају за духовним поукама а не знају шта је и какав је истински православни живот у свету, у парохији.

Многи верујући људи обилазе манастире и тамо виде монашку побожност и како се живи по монашкоме предању, и желе да томе подржавају, али без суштинскога разумевања.

Поклоници долазе и срећу се са духовним старцима и монасима који живе животом који је, по мишљењу поклоника, много духовнији од живота којим живи њихов парохијски свештеник, тако да почињу да га осуђују, сматрајући га неодговарајућим за своје духовне потребе.

Одлазе у манастир на исповест, развијају духовни однос са духовним оцем или мајком у манастиру, и сматрају да је то за њих једини пут спасења. Они примају у манастиру духовне савете које, често, могу да тумаче на погрешан начин. Понекад, чак, у манастиру могу да добију и погрешан духовни савет, па да га онда претворе у крајњи крите ријум духовнога живота. А каткада људи одлазе у неки манастир или код некога духовника кога је Црква казнила и који не поштује црквену дисциплину.

Тада поклоник-претворен-у-ученика пада у мрежу само-оправдавања заблуделога старца, што у неким случајевима, чак, доводи и до упадања у раскол. Претерана спољашња побожност, лажно смирење, заокупљеност оговарањима и горућим питањима живота Цркве, осуђивање људи због њихове побожности или става у погледу ових питања, потпуна убеђеност у то да ми једини знамо како би ствари требало да се раде, и, што је можда најопасније од свега, идолатризовање одређене личности или места као крајњега критеријума Православља, јесу све симптоми ове духовне оболелости.

Све су то аспекти духовне незрелости. Оно што у свему овоме недостаје јесте Христос и стварна духовна борба против своје огреховљености.

 

 

Назад