Увод

 

Свештеник је погледао из олтара, да би проверио да ли је хор спреман за почетак Часова пре Божанске Литургије. И управо када се спремао да изговори Благословен Бог наш, један од његових најновијих неофита, Василије је, на театралан начин, ушао у цркву, управо се вративши са свога најновијег поклоничког путовања до једног од манастира.

Василије је доскора био обичан, кратко ошишани младић који је, после завршеног факултета, почео да ради...

Онда је у једној књижари открио књигу о Православљу и са великом ревношћу прихватио Веру православну. Крстио се после уобичајене шестомесечне катихуменске припреме, током које је прочитао готово сваку доступну књигу о Православљу. После годину и нешто више, одлучио је да крене у обилазак манастира.

Овде је почела његова промена. Постао је много ревноснији и озбиљнији у погледу своје вере, али је, такође, почео и да се понаша све чудноватије, баш као и овог недељног јутра. Василију није било довољно да у цркву улази попут свих осталих. Са чланка његове руке висила је бројаница, чинио је метаније на уласку у брод цркве и опет, пред очима читавога сабрања, испред буквално сваке иконе у цркви.

Био је то призор због кога нико није могао да прати службу Часова. И тада, непосредно пре него што је требало да започне Литургија, Василије је дошао до олтарских двери и свештенику рекао да мора да се исповеди или ће, у супротном, бити у великом проблему са светим старцима у том и том манастиру.

Свештеник, који је имао пуно стрпљења за младе ревнитеље, отишао да је исповеди младића. Ја сам најгори од свих грешника!, почео је Василије као и обично. Затим је прочитао списак својих греха (тог јутра је било само четири странице!).

Учинио сам само две стотне метанија, уместо уобичајених три стотине, и прочитао сам само четири акатиста, тако да се нисам у потпуности припремио за Свето Причешће, рекао је. Уз то, морао сам да попијем и шољу кафе, али пошто то ионако сви раде, могу ли, ипак, да се причестим?.

Свештеник је све ово већ чуо раније. Шта да му каже: Прочитао си толике молитве, а ипак си морао да попијеш шољу кафе?.

Старац манастирски ми је рекао да морам да прочитам све ове молитве, али нисам могао да останем будан да бих их завршио и зато сам морао да попијем кафу. Али, уосталом, зар свако у овој епархији не доручкује пре Литургије? Чуо сам да епископ тај-и-тај, чак, пије кафу са оним безбожним римокатолицима непосредно пре Литургије. Уз то, било је око три часа после поноћи, а сада је већ готово десет. А зашто своје молитвено правило ниси започео раније?, питао га је свештеник.

У књизи, коју сам читао, пише да правило мора да се чита после поноћи, јер је то право време за битку против демона. Осим тога, на телевизији је у емисији Суботом увече уживо била Мадона. Ух... њен спот ме је довео у велико искушење... тако да сам морао да вршим све те метаније.

Свештеник стварно није знао одакле да почне. Оче - наставио је Василије - зар не мислите да је време да се више окренемо Предању, да се ре-шимо ових парафинских свећа и да почнемо да користимо праве воштане свеће? То је много Православније. Уз то, стварно ме нервира то што је хор прочитао половину песама уместо да их поје. И то по погрешном календару. Било ми је потребно три часа да поновим бдење по правом календару! Бојим се да ћу морати да пронађем епархију која је православнија од ове. Зар сам ја једини у овој парохији који зна како ствари правилно треба да се раде? Осим тога, позвао сам свог Старца да се упозна са вама, тако да ће вас он упутити у све ово. Рекао ми је да све морам да радим правилно, као што то они у манастиру чине, иначе ћу горети у паклу. 

Свештеник је већ почео да губи стрпљење, почео је да гледа на часовник: Добро, Василије, види, овде има много питања и ми треба о њима да поразговарамо, али не сада када читава црква чека да завршиш. Када си се последњи пут исповедио?.

Јуче, у манастиру. Мислим да сам коначно пронашао Старца достојнога да му будем послушан.

А ко је то?.

Јеромонах тај и тај из манастира у планинама. Доћи ће да служи са вама идуће суботе.

Слушај, Василије - рече свештеник забринуто тај човек је пре неколико година рашчињен и ја зато не могу да служим са њим. Ко ти је уопште дао благослов да се виђаш са њим? Зар њему да постанеш послушник? Зар си нашао њега да овде позиваш?. О, зар се и ви, такође, придружујете прогону тог праведника? У своме срцу сам осетио да је он истински Православан! Осим тога, он ме је јуче крстио, надокнадивши све оно што ви нисте учинили...

Василије је полако падао у ватру: Шта ја уопште тражим овде? Требало би стварно да одем и да будем са њим као са правим мерилом Православља... А не у овој модернистичкој, екуменистичкој епархији. Мој духовник је, можда, и рашчињен, али он је послушан Богу, а не овим безбожним епископима! Знам то јер сам то осетио у своме срцу.

Зашто онда желиш, да се и поред свега, причестиш овде?, упитао га је свештеник.

Шта? Зар бисте ви да ме лишите и мога права на Свето Причешће?!, поче да негодује младић и изјури из исповедаонице...

 

 

Назад