Личности

 

Неизбежно је да се нећете слагати сса свима у вашој парохији сво време. Таква је људска природа. Али то није разлог за излажење, лупање вратима и не остајање Православним. Можда проводите превише времена у цркви ван служби?

Да, имамо кафу и чај након службе, али нисте обавезни да останете. Неки од најбољих Православних не остају! Можда су ваши односи са другим парохијанима преблиски? Да ли су то људи са којима би били у некој другој ситуацији?

Ако немате никаквог заједничког интерса, осим имања заједничке Вере, зашто трошити толико времена са њима? Провођење превише времена са људима са којима имате мало заједничог у виду карактера и укуса јесте рецепт за фрикцију. Након свега, нисте у браку са њима.

А исто важи и за ваш однос са свештеником. Можда имате нешто заједничко у личности. Али вероватно не. Можда их не налазите довољно монашки расположеним или сматрате да су превише ливерални, или можда само досадни.

Па добро, одлажење у цркву није имање блиских односа са свештеника и куповање истих пахуљица које и он користи. Искрено, ако знате шта доручкује, вероватно га и предобро познајете.

Друго поље напетости у парохијском животу јесу састанци и парохијски савети. Добро, у највећем броју Православних парохија, они се одвијају једном годишње, након Литургије недељом, у току Поста. А ипак, чуо сам да се групе обраћеника стално састају, једном месечно или чешће, да расправљају исте старе ствари. То је нешто што долази из Англиканизма, а не из Православног живота. Искрено, тај начин живота је скоро инцестуозан, преблизак за угодност.

Искусије о ситницама не само да су досадне, већ су и губитак времена. Што је горе, неки људи се страсно умешају и бивају привржени ситницама. Увек ћу се сећати једног човека, професора Универзитета, на парохијском састанку, пре окок 25 година, који је говорио, да ако плафон цркве буде префарбан у плаво, он никада неће крочити у цркву поново.

Па, није. Умро је убрзо након тога.

 

 

Назад