Површно интересовање

 

Неки људи могу бити тако пуни себе! Неки људи могу бити веома умишљени и веома надмени. Они ће вам прво рећи ако им дозволите њихове детаљне животне приче, а онда све најновије трачеве о свештенику X, Епископу Z, а онда о јурисдикцији Y. Чак и ако не опзнају азбуку Вере деце.

Ствар је да Хришћанство, а то је о чему говоримо, није ништа од тих ствари. Ако немате додир са стварношћу, тада нећете никада научити о реалним ставрима. Живот Цркве није ни једна од тих бесмислица. Нема ничег тако досадног као расправљање о личностима и активностима свештеника или мирјана, осим наравно греха, јер грех је увек досадан, увек иста ствар. Питајте сваког ко исповеда.

Живот Цркве је: Ко ће скуватик афу? Ко ће опрати нешто? Ко ће залити цвеће? Ко ће покосити траву? Ко ће испећи просфору? Ко ће очистити тоалете?

Свети Нектарије је имао овај последњи задатак, док је предавао у Атини, чак иако је носио моћну титулу Митрополит Пентапољски. Па, што би се ми бунили? Након свега, то је једно од првих послушања која се дају искушенику у манастирима.

Наравно, то нису главни задаци у животу Цркве. Наставимо:

Живот Цркве је: Ко ће научити да пева? Ко ће стајати на свим црквеним службама? Ко ће држати све постове Цркве? Ко ће читати јутарње и вечерње молитве сваки дан? Ко ће се правилно припремити иа Исповест и Причешће? Ко ће читати дневно Јеванђеље и Посланице?

И стварно, ако желите отворену истину, која ће шокирати неке обраћенике:

Живот Цркве је такоће и: ко ће платити рачуне?

Да, живот Цркве је такође посвећивање, једна ствар која тоико недостаје данас у нашоој садашњој, млакој, равнодушној Британској кулутри. Бити Хришћанин, подсећам вас поново, то је све што реч Православан значи, је веома тешко.

Нико, од Христа на овамо, није рекао ништа друго. Без посвећивања, никада нећемо остати Православни. Бити Хришћанин је волети Бога и љубити ближњег. Ако нисмо припремљени ни да покушамо и то учинимо, онда нема никакве сврхе.

Нажалост, неки људи мисле да бити Православни Хришћанин таутологија, знам није љубав према Богу и ближњем. Они мисле да је Православље читање књига, изражавање мишљења, осуђивање других, хранити се чудном храном, бити нетолерантан, или се облачити чудно. Наш Господ никада није рекао било шта од тога. Он је рекао: Дајем вам нову заповест, да љубите једни друге.

Чињеница је да су сви хришћани бар једном били Правосалвни Хришћани али већина њих није могла да то издржи и отпала је. Православно Хришћанство није да се учлани у Православну Цркву и да се онда каже: То је то, учинио сам. Православно Хришћанство је улазак у Арену, борављење на Крсту. Толико често сам чуо од англиканаца: Знам да је Православље стварна ствар, али ја никада не бих то могао. Претпостављам да ту бар има заслуге поштења.

Увек размишљам о речима Праведног свештеника, Климента Александријског, из трећег века. Ако човек није крунисан мучеништвом, нека се бар брине да не буде далеко од оних који јесу.

Решење је читати Јеванђеље по Јовану, установити молитвено правило. Царство Божије се узима на силу, говори Јеванђеље.

 

 

Назад