Разлози за обраћење

 

У принципу, клир треба да само прима људе у Православну Цркву из позитивних разлога. Чињеница је да постоје људи који желе да се придруже Православној Цркви из негативних разлога, на пример, из презира према деноминацијиј (вероисповести) или неком свештенику. То је психологија, не теологија, и то, ни веома здрава психологија, нити Хришћанска психологија.

Сећам се како ми је седамдесетих, сада Епископ Калистос, рекао како га је група обраћених питала да напише књигу, у којој би осуђивао све јереси англиканизма. Случај је био да су обраћени, а они су заиста били обраћени, сви били бивши англиканци! Они нису схватили да је њихова мотивација у потпуности дошла из сопствених психолошких проблема, њихове реактивности, коју су маскирали иза њихове емоционалне ревности. Прилично исправно, Епископ Калистос је одбио да напише нешто негативно.

У сваком случају, ни један Православни не би купио ту књигу, јер би она била интересантна само бившим англиканцима, новобраћенима. То је била још једна књига за бацање.

Обично, свештеник може открити чија је мотивација да се придружи Православној Цркви негативна, просто чекањем да види да ли ти људи долазе на црквене службе.

Обично ови супер-ревносни људи који воле да читају о Вери или да говоре о Њој, по интернет форумима или кафеима, или негде друго, јесу људи који одсуствују са служби. Њихова ревност је у њиховим главама или у њиховим емоцијама, не у срцима или душама, па према томе, ни у животима и делима.

Онда, ту су људи који су били привучени Цркви кроз откриће празника. Ја зовем ове људе Празнични Православци. Њихово занимање обично није за Христа, већ за страну или егзотичну културу што егзотичнија, то боље. Живећи веома досадне животе, Православна Црква им даје нешто о чему ће сањати, обично је њихов следећи одмор на Криту или гдегод. Опет, свештеник може лако наћи да је њихово занимање озбиљно ако виде да долазе на црквене службе. Обично, не долазе, јер нису ту за празник! Нажалост, неки од тих људи су примљени у Цркву од свештеника који нису расуђивали, на њиховим празничним путовањима, било то у Румунији, Грчкој, Русији, Светој Гори или негде друго. Не знајући ништа о Православној вери, онда они долазе на ваш праг и ви морате да им објашњавате да иако они нису чланови Православне Цркве, они у стварности нису постали Православни. Често, у било ком случају, ти људи вас могу звати телефоном али никада неће стварно доћи на службу, јер падну пре него дођу да присуствују у цркви.

Затим, ту су људи који који долазе са сопственом агендом, често све знају, који су прочитали сваку књигу под сунцем, али и даље немају представу о слову А, Хришћанске азбуке. И они долазе са захтевима које желе да наметну!

Да, желим да се придружим Православној Цркви, али само под условом да је она прво реформисана или модернизована!

Да, ово је добро, али желим да додам неке Западне песме пре Канона! или

Придружићу се Православној Цркви само када буде имала исти Васкрс као и моја ујна Сузан, која је методиста! или

Све је савршено осим што обично користите превише свећа. Склоните свеће и придружићу се Православној Цркви!,

Бићу Православан само ако имате икону Франциска Асишког!,

Придружићу се Православној Цркви, под условом да сви гласају за нови закон и да иду на одмор у Тоскану!

Ово су вероватно екстремни примери, али то су све стварни примери. То су све примери мањка смирености. Ни један свештеник не би требао да такве људе прима у Цркву из простог разлога што не воле и не прихватају Цркву и Њеног Господара Христа.

Постоји само један критеријум за улазак у Православну Цркву и то је зато што сте убеђени да је то због вашег личног спасења, за ваш духовни опстанак, јер је то Воља Божија за вас, јер знате да је то ваш духовни дом, и да по какву год цену, ви не можете бити било шта друго.

 

 

Назад