Због чега се црквени обреди, правила и чинови поштују као дати од Бога,
иако се на њих не указује у Светом Писму
"Главни и битни део спољашњих чинова Цркве установили су Апостоли, а Црква их је допунила и дала им садашњи изглед преко Светих Отаца под утицајем Духа Светог и руководством Господа Спаситеља Који је Глава Цркве..." (Cв. Теофан Затворник 8, 280).
"Апостоли нису све предали кроз Писмо, него много и без Писма, али је и једно и друго подједнако достојно вере: због тога сматрамо достојним вере и Предање: Предање постоји - не тражи ништа више" (Св. Јован Златоуст, Беседа на 2. Сол.).
"Неки догмати и проповеди које је Црква сачувала имамо из писмених поука, а неке су прихваћене из апостолског Предања, - по наследству, тајно; И једне и друге су од истог значаја за врлине... јер ако почнемо да одбацујемо неписане обичаје сматрајући да они немају велику силу, нанећемо штету Јеванђељу у главним стварима или још више, од проповеди јеванђељске остаће само празно име" (Св. Василије Велики 1, 26).
"Бог је Цркви поверио Своје откривење, које се садржи у Светом Писму као и у Светом Предању, и због тога се за Божанствене изворе хришћанског учења вере несумњиво признају само они које она прихвата. "Ја не бих поверовао Јеванђељу," говори блажени Августин, "да ме у то није убедио глас саборне Цркве." Пошто је примила од Господа Исуса Христа и Светог Духа откривење, Црква га чува у потпуности и без недостатака, њој је предат његов смисао, она је уједно непогрешиви тумач од почетка свог оснивања и остаће таква до краја века, јер васељенска Црква никад није говорила и не говори у своје име него само од Духа Божијег Којег она стално има, имала и имаће за свог Учитеља до краја века (Јн. 14, 16-17, 26). Важност Предања се заснива искључиво на ауторитету Цркве" (6. Васељенски сабор, пр. 12).
"Верујемо, пишу источни патријарси да је Божанствено и Свето Писмо надахнуо Бог: зато му морамо веровати беспоговорно и то не било како, на свој начин, него управо онако како гаје протумачила и предала саборна Црква... Зато верујемо да сведочанство саборне Цркве нема мању силу од Божанственог Писма, са обзиром на то да је узрочник и једног и другог један исти - Свети Дух свеједно је да ли се учимо из Писма или од васељенске Цркве зато што је она говорила и говори не од себе него од Духа Божијег, Којег је увек имала и имаће за свог Учитеља довека, - и она никако не може ни да греши ни да обмањује, ни да буде обманута већ је као божанствено Писмо непогрешива и има свагдашњу важност." (1, 25)
Само Свето Писмо саветује да се чува предање "Тако, браћо," писао је апостол Солуњанима, "стојте и држите уредбе којима се научисте или ријечју или из посланице наше" (2 Сол. 2, 15) и "Сачувај што ти је предано," пише апостол Тимотију, "клони се поганих и празних разговора и препирања лажно названога знања" (1. Тим. 6, 20) "Хвалим вас пак, браћо," писао је апостол Коринћанима, "што све моје памтите и држите заповијести као што вам предадох" (1. Kop. 11,2).
На Предање као на извор и основу истинског хришћанског учења стално се указује у делима Светих Отаца.
Свети Епифаније пише: "Треба се држати Предање, јер је немогуће наћи све само у Светом Писму: најсветији Апостоли су једно оставили у Светом Писму, друго у Предању."
На сличан начин се из правила и одредби светих помесних и Васељенских Сабора јасно може видети да они у својој основи имају Предање Цркве и на њему се темеље и што се тиче истина вере и што се тиче живота хришћанског и што се тиче самог Писма и његовог поимања и смисла и непромењено чување Предања су сматрали за своју обавезу. Придржавање учења Светих Отаца и Предања саборне Цркве они су сматрали за корачање царским путем; они су директно говорили на саборима да треба да се чувају древни обичаји, древна предања и да треба да се поштује древни закон и правила, и да у Цркву не треба да се уносе новости насупрот Светом Писму и црквеном Предању."
Чувајмо не оно што је ново уведено," писали су Свети Оци 7. Васељенског Сабора него све што је у Писму и без Писма установљено за нас у црквеном Предању" (1, 29).