Истинита Црква, Једна и Недељива

 

Од свог рођења у дане Апостола, Црква Христова је у себе примила људе из мноштва народа за време свог историјског пута. Она је постепено расла из силе у силу до мере раста висине Христове (Еф. 4:13). Као што моћно дрво израсте из малог семена, или као што се одрасли човек развија из новорођенчета, тако и Црква Христова, која се једном састојала из дванаест рибара, је у садашњости достигла своје пуно цветање.

Постала је прелепо дрво, прекривено многим гранам и лишћем (Матеј 13:32), са развијеним учењем, службом, симблоима, правилима или канонима, који обухватају свако поље живота и живота сваког појединог члана.

Канони Цркве су закони који су неопходни за Њен живот и делатност, баш као што постоје закони који владају живим организмом људског тела.

Христос не може имати неколико тела; слично томе, може постојати само једна Црква Христова.

Стварност савременог живота доводи нас лицем у лице са постојањем мноштва Хришћанских деноминација, које све носе назив Црква. И католици и протестанти различитих врста Баптисти, Адвентисти, Пентакосталци, чак и следбеници најфанатичниијих култова сви инсистирају на истини својих учења.

Један од разлога подела у Хришћанству, као и усвакој изворној идеји, може бити пронађен у Другом Закону Термодинамике, према коме сваки физички систем тежи према максимуму ентропије, т.ј. према максимум нереда. Али, пошто је Христос основао Цркву за човеково спасење, сигурно је да је главну и најактивнију улогу у подели Хришћанства у свим временима имао ђаво, тај вековим стари непријатељ Бога и човека.

Када је Христос назвао ђавола лажом и оцем лажи (Јован 8:44), указао је на главни метод коришћен од ђавола, односно лаж. Са циљем да отргне колико год је могуће више људи од Цркве, ђаво пре свега покушава да у њихове умове стави лажне идеје о религији, или јереси.

Када је неко ухваћен неком новом идејом, узимајући је за божанско откривење, он замишља себе као гласника Божијег, почиње да шири своје опако учење највећом ревношћу и самопожртвовањем. Све што чини усмерено је тако он мисли) према побољшању, очишћењу или употпуњењу Хришћанске религије. Када Црква одбаци неке нове јереси, самоназвани пророци се одвајају од Ње.

Они од Ње одводе неке од верних и оснивају нове цркве, за које тврде да су Истинска Црква, у исто време говорећи да је Црква Христова отишла у заблуду и да не схвата Његово учење.

На овај начин све врсте јереси су се рашириле и настављају да се шире, од Апостолских времена до данас. Прво су дошли аријанци, монофизити, иконоборци. Касније, римокатолици су се одвојили од Истинске Цркве. Из њега су настале цркве Реформације, протестанти, а од њих, као из истинског рога изобиља, изникле безбројне савремене секте. Ове нове секте су углавном понављање јереси које су осуђиване на Саборима; само су обучене у нове фразе и речи.

А оне људе који се чврсто држе истинског учења Христовог, ђаво покушава да отргне од Цркве помоћу раскола и неслогама у парохији. Још једном он лукаво предлаже људим наизглед добре разлоге за исправљање неких недостатака или побољшање неке постојеће ситуације.

Невоља није толико у  неким одређеним обичајима или спољашњим активностима, које и нису најбоље и можда потребују поправљање; стварна невоља је што људи почињу да се свађају међусобно и онда се деле у непријатељске групе.

Како моше прости верник да види свој пут јасним, усред збуњујућег поретка мноштва цркава, деноминација и култова?

Са циљем да пронађе одговор на ово питање, морамо схватити да Истинска Црква мора бити она, која има непрекинуто постојање од Апостолских времена, тако да чува учење Апостола, њихова предања у непрекинуту линију апостолског прејемства, али у исто време мора одржати јединство и идентитет сопствене теантропске природе.

У Символу Вере, говоримо: Верујем у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Такво веровање претпоставља јединство Цркве, као јединство живог организма, у коме је све блиско повезано; ово подразумева јединство у вери и учењу, у литургијском животу и канонском поретку.

Све ове ствари служе као гаранција да ће верни моћи да учествују у ономе што је најважније: у Тајни Светог Причешћа и молитви. Различите древне Православне Цркве су тако биле сједињене у овом Причешћу; они су формирали, у сушптини, једну Цркву, која је била, одраз Тројства и Јединства једне Божанске Суштине у различитим Личностима.

Неки људи износе теорију, која тврди да је Црква Христова једном била Једна, али се касније поделила на делове, укључујући ту Православне, католике, протестанте, итд.; сваки од ових делова је Хришћанска Црква која садржи делове истине; свака је врста фрагмента једном уједињене Апостолске Цркве.

Све оне, према томе, треба сада да се уједине заједно, прво у дијалогу љубави, а онда и у молитви, и коначно у Причешћу. У исто време свака од ових цркава задржаће сопствено учење другим речима своје јереси.

Такав прилаз питању јединства игнорише чињеницу да Истинска Црква, Црква основана Апостолима, већ постоји у нашем времену и према Христовом обећању, постојаће до краја света (Матеј 16:18). Пошто је то тако, права ствар за оне који су отпали је да се врате у Њу. Црква није нека људска организација; она је Тело Христово! Ако би разговор био једноставно о сарадњи међу људима на практичном, земљском нивоу, било би природно да се људи удружују заједно међусобним споразумима. Али пошто говоримо о сједињењу са Црквом, све што је људско мора бити померено у страну.

Оно што је неопходно је повратак у потпуности Христу, прихватање Његових учења у њиховој пуноћи, без икаквих допуна или модернизовања. Неопходно је рехабилитовати ту структуру која је постављена од стране Христових Апостола.

Христос не може имати неколико тела; слично томе, не може бити неколико паралелних истинских Христових Цркви, јер је Црква Тело Христово, која је, као и сваки организам недељива.

Према томе, никада није било и сигурно не може ни бити, подела Цркве. Постојале су и још постоје јереси и расколи, који представљају отпадања од Цркве. Из овор разлога древни канони (правила) Цркве строго забрањују било какву врсту зеједнице у молитви са онима који су отпали; т.ј. са јеретицима, док се не врате у Цркву покајањем.

Сваки човек мое наћи спасење немењено њему само у Православљу, у Истинском Телу Христовом. Онај ко истински љуби Христа сигурно ће желети да буде сједињен са Њим. У овој љубави лежи суптина Хришћанства! Они који искрено љубе Христа треба да буду привучени овом љубављу у истинску Цркву!

Ако одређени садашњи мудраци изјављују да пстоје различити оутеви који воде ка Богу, као што различите стазе воде до врха планине, мора се чувати у уму да је Онај, Који је Себе понудио као Пут, Истину и Живот, Син Божији, Богочовек. Они који уче било чему другом, или који одводе људе другим стазама јесу лопови и разбојници (Јован 10:8)

 

 

Назад