Одакле долази Зло?

 

Свето Писмо објашњава да несрећа која је обузела људски род, има свој стварни почетак у свету Анђела, можда чак и пре појаве физичког универзума. Један од највиших Анђела које је Бог створио, Луцифер, или Даница, постао је испуњен гордошћу, тако да је мислио да је најсветлији, најмоћнији и најлепћи од свих Анђела. да више нема потребу за својим Творцем и да није обавезан да Му служи. Циљ Луцифера је био да себе учини неком врстом бога, предметом обожавања других Анђела.

Подигао је буну и на својју страну придобио одређени део Анђелског света. Тако је Луцифер, касније назван Сатана, или ђаво (што значи клеветник), био изазивач најгорег греха, гордости и самозадовољства, који служе као основа за све друге грехе и пороке. Планирао је да оснује царство слободних и независних духова, одвојених од Бога.

Али ово царство, основано на начелима греха, био је јасан промашај, и постао је познат као Пакао или Бездан. Уместо обећаног раја, постао је место непробојне таме и бескрајне несреће. Постао је толико страшан, да га се и сами пали анђели, демони или ђаволи, плаше и желе да побегну из њега, као из тамнице (Лука 8:31)

Ђаво није био задовољан што је изазвао несрећу у свету чистих духова, што је засновао сопствено царство. Из разлога своје мржње према Богу и свему ономе што је Бог створио, одлучио је да нанесе зло круни Божијег стварања, првом човеку. За ову сврху је узео облик змије и кушао Адама и Еву да наруше заповест Господњу, кушањем забрањеног плода. (Пост 3)

Био је вешти обмањивач; убедио их је да, ако буду јели плод познања добра и зла, постаће свезнајући и моћни, слични Богу. Обмануо их је истом идејом, којом је једном и себе преварио: могућношћу да се постане богосличан лако и одједном, бер Творца, чак и насупрот Творцу. И тако, човек је био упропашћен истим гресима, који су већ упропастили Луцифера: гордост и самољубље.

На овај начин, несрећа греха је прешла са света анђела на наш физички свет, а као последица тога, наш свет је испуњен противречностима, тугама и трулежношћу. Као последица Пада, прва људска бића изгубила су заједницу са Богом; лишени су свог живота и Рају и постали смртни.

Најгоре од свега, зараза греха, слично течности која извире из зараженог извора, прешла је и на потомке, тако да су сви људи одсада рођени са оштећеном природом. Потомци Адама и Еве, будући предиспонирани греху, кренули су путем мањег отпора и почели да чине све врсте злих дела, повреда, варања, па чак и убијања међусобног.

Овај грешни начин живот изазвао је да свест човека буде све више и више помрачена, тако да је временом изгубио право знање о свом Творцу и почео да обожава дело својих руку, у облику различитих идола, и буквално и фигуратвно (као што је похлепа, светска блага, раскош, земљска слава и све врсте телесних задовољстава).

Што је више човечанство пливало у изопачености, ђаво је постајао снажнији, па је ускоро творац зла почео да примењује сурову владавину над човеком. Тако је, како је време одмицало, наш прелепи свет, створен од Бога и представљен Његовим највишим бићима, људима створеним по Његовом облику, потонуо у стање зла, управљан завишћу, лажима, нправдом, патњом и смрћу.

Што је чак било горе, човечанство се у својој изопачености показало као потпуно беспомоћно, неспособно да се ослободи окова греха и врати Богу. Паклена змија је желела да претвори овај, некад прелепи, Богом створени свет у копију пакла, вешто управљајући људским слабостима и  страстима.

Једини који је могао да спаси човечанство из овог очајног стања био је Творац, наш љубећи Небески Отац. Када су људи у потпуности постали свесни своје сопствене немоћи и када су били довољно духовно зрели да приме Спаситеља, Он је послао у свет Свога Сина, Који је, у исто време остао један Бог са Оцем, силаском Духа Светога узео је тело од Најчистије и Најправедније од кћери људских, Увек Дјеве Марије. Потао је Човек, сличан нама у свему, сем у греху.

Сврха Његовог доласка међу нас је била да ослободи човека од владавине и тираније Сатане и од угњетавања греха, да га постави на пут духовне обнове, који је могао да га одведе назад ка Богу и вечном блаженству.

 

 

Назад